Monthly Archives: april 2017

Sa trogodišnjakom zaglavljeni u liftu

Subota jutro, oko 8,30h, dok još većina komšija spava, moj sin i ja krećemo u nabavku. Ulazimo u lift, koji je nedavno popravljan i sad je „kao nov“, mada ima više od 40 godina. Sve radimo kao i uvek, zatvaramo vrata i pritiskamo „nulu“. Lift nije odmah krenuo, ali tome nisam pridavala pažnju. Junor me pita: „zašto nismo odmah krenuli?“, ja odgovaram da verovatno nismo dobro zatvorili vrata (mada se vrata zatvaraju sama, imaju teg, koji ih privuče). Prošli smo samo jdan i po sprat i zaustavili se. Stojimo između dva sprata. Za koji trenutak lift kreće. Zaustavlja se opet između prvog i drugog sprata. Očekujem da ubrzo krene, ali ništa. Pokušavam da pritisnem 1 pa 2…pa bilo koji taster. Onda stiskam STOP. Lift se ne pomera. Zovem muža da mu saopštim da smo zaglavljeni u liftu i tada Junior počinje da paniči. Shvatam da je sada najvažnije da pozovem pomoć i da budem “ ‘ladna kao špricer“. Kažem mu: „sad će mama da pozove Patrolne šape i oni će doći da nas izbave. Patrolne šape u akciju!“. Malo se nasmešio, ali kiselo. Zovem službu spasavanja ( ljudi koji održavaju lift) i brzo im objašnjavam u čemu je problem. Junior počinje da paniči. Ni meni nije sve jedno, ali znam da ako počnem i ja da paničim, onda će se sve pretvoriti u horor, posle koga Junior više neće hteti da ide liftom.

 

Čučnula sam pored njega, zagrlila ga, ali on insistira da ustaem: „isprljaćeš se!“. U njegovom glasu se oseća nervoza. Prosto mi naređuje. Netremice zuri u staklo na vratima lifta, kroz koje se vidi međuspratna konstrukcija. Stojimo tačno između dva stprata. Nailaze komšije i svi mi daju savete. Moram da budem fina, a najradije bih ih oterala do đavola. Sve sam pokušala i moram da svu pažnju posvetim detetu. Nema tu više filozofije i pametovanja. Moramo mirno sačekati majstore. Interesantno koliko naši ljudi znaju da, opkušavajući da pomognu, ili bar mi se činili da žele da mi pomognu, naprave više štete nego koristi. Pitali su me – kako Junior ne plače, kako smo se to uopšte zaglavili, da li sam probala da stiskam ovo i onon…. i još mnogo glupih i nepotrebnih pitanja. U tom momentu ja sam jedino trebala da pričam sa Juniorom.

 

U jednom momentu Junior počinje da se trese. Kao da mu je hladno. Pitam ga da li mu je hladno, on kaže da nije. Dete se trese, cvokoće. Zuri u međuspratnu. Ne plače, ali vidim da je jako uplašen. Ne znam šta da radim. Po glavi mi se mota bezbroj gluposti. Već više od 10 minuta čekamo. Zvoni mi telefon. U tim momentima nisam ni bila svesna činjenica da je veliki plus što mi uopšte telefon radi, jer u novijim zgradama, sa novijim liftovima nema dometa – šta bi tek tada radila? Zove me čovek iz firme koja održava liftove, javlja da je ekipa krenula. Srećna sam , ali mislila sam da će mnogo brže doći.

Pada mi na pamet da pevamo. Junior obožava da peva i rado prihvata da peva. Prestaje da se trese, to je najvažnije. Peva, mada i dalje zuri u međuspratnu.

Spasiocima je trebalo više od 15 minuta da nas izbave. Najdužih 15 minuta u mom životu. Sada idemo uglavnom stepenicama. Kada se i usudimo da uđemo u lift Junior mora da gleda kroz stakleni prozor na vratima lifta da bi video da li će lift opet da se zaglavi. Nadam se da će uskoro zaboraviti.