Monthly Archives: novembar 2017

#Neželjena

Danas čitam i plačem. #Neželjena. Šta reći!?

NVO Centar za ženska prava je pokrenula peticiju, koju sam i ja potpisala, da se u Crnoj Gori prekine diskriminacija. Da li je normalno birati pol deteta?

I šta onda, žensko dete… UBITI???

Sve se dešava sa razlogom. Priroda (Bog) sa razlogom postavlja „kockice na svoje mesto“, a mi se igramo i mešamo ih i brkamo ih. Odakle nekome pravo da ubija? Da li je bolje biti ubica ili pustiti da se rodi dete, žensko dete?

Pustimo prirodu, Boga da nas vodi, ona najbolje zna kuda. Ne mešajmo se u stvari koje ne znamo, ne razumemo …

#Neželjena

Korijen ovog problema leži u crnogorskoj patrijarhalnoj tradiciji koja preferira “muškog nasljednika”. Riječ je o duboko ukorijenjenoj diskriminaciji koja počinje prije rođenja, a manifestuje se kroz neravnopravan položaj djevojčica i žena u svim oblastima života. Posljedice ovog problema su zloupotreba prenatalnih testova i selektivni prekidi trudnoće, ali i druge društvene implikacije, kao što su porast nasilja, organizovanog kriminala, konflikata.

Napravite same maskaru za trepavice 2

Ovo je izuzetno jeftin i jednostavan recept, mada će vam se možda učiniti komplikovan. Uzmite šaku očišćenih badema i potpopite u vodu. Kada uspete da sa badema skinete braon kožicu izvadite ih iz vode (skinite braon kožicu), prosušite, sitno isecite i stavite u tiganj da se polako zagrevaju. Na srednjoj vatri grejte bademe sve dok potpuno ne pocrne. Kada su potpuno crni stavite ih u avan i gnječite sve dok se ne pretvore u jednoličnu crnu masu. Što ih bolje ugnječite bolja će vam maskara biti tj. neće imati grudvice. Ovu masu stavte u posudu iznad vrele pare i dodajte kašiku vazelina. Ako nemate vazeln možete koristiti aloja gel ili kokosovo ulje, a svemu možete dodati i malo pčelinjeg voska.  Kada se masa sjedini skinite je sa pare. Ako primetite grudvice možete masu procediti i usuti je u metalnu kutiju ili u opranu kutiju sa četkicom od industrijski napravljene maskare.

Druga varijanta ovog recepta je da u masu od ugnjavljenih badema dodate kašičicu meda, kašičicu voska i kašičicu kokosovog ulja. Ali se dobro čuvajte da ovu maskaru ne pojedete 🙂

Četvorogodišnjak – šta sve može

Kada me je moj četvorogodišnjak jednog dana pitao da li i mali dečaci umiru, zaledila sam se. U prvi mah nisam imala odgovor (u stvari trebalo mi je vremena da razmislim šta da mu odgovorim tako da kod njega ni sada, a ni kasnije ne dovede do nekih „smetnji“, zabrinutosti, ne znam već ni sama do čega), a onda sam mu odgovorila onako kako jeste. Rekla sam mu da mogu da umru i mali dečaci, ali samo ako su jako bolesni. Posle toga sam počela i sama da razmišljam zašto me je to pitao. Hm, četvorogodišnjaci, ta čudna, ali divna stvorenja.

Definitivno dete od četiri godine više nije beba, sad je pravi mali pronalazač. Naše zajedničko vreme se pretvorilo u kviz – on pita, a ja kao na kvizu odgovaram. Po nekad me to baš zamori. 1000 zašto, 1000 mojih zato.

Četvorogodišnjaci uživaju u igri. Interesantne su im i bebe i odrasli ljudi. Četvorogodišnjaci su vrlo druželjubivi, bar oni koje sam ja sretala. Kroz igru uče i ozbiljno saosećaju sa drugima. Do sada igra i deljenje nije išlo, a sada može da se strpi, sačeka, podeli igračke – nije to još onako „ozbiljno“, ali je za svaku pohvalu.

Našla sam se u čudu kada mi je prvi put na sred ulice naredio da stanem da on pije vode. Stvarno sam pogrešila, dala sam mu flašicu i produžila dalje, ali me je njegov naređivački ton ozbiljno zabrinuo. Kasnije sam se navilkla da mi po nešto naredi i pronašla u tekstovima stručnjaka da je to „normalno“. Još nešto me je šokiralo, a to je začetak laži. Prepoznam još uvek kada izmišlja ili želi da prećuti nešto. Po nekad se pravim da verujem, ali kad pretera u fanraziranju moram da javno priznam da ne razumem o čemu se radi – on ima desetoro dece i živi jako daleko! ko bi to shvatio!? U svakom slučaju četvorogodišnjaci su rekorderi u pričanju i maštanju. Mislim da više nikada neće biti toliko pričljiv, kao sada.

Sa drugarima u vrtiću se često igraju tate i bebe. Pitam gde su mame, ali ostanem bez odgovora. Simpatiju ( tj dve) odavno ima, pa više ta tema nije toliko interesantna. Povremeno se pojavljuju i neki Buge i slični likovi, koje mi ne vidimo, ali su oni tu negde.

Sada već ozbiljno broji i prebrojava. Pred spavanje čitamo priče i on ih prepričava. Uznenadila sam se da zna adrese stanovanja najboljih drugara, kao i gde i šta rade njihovi roditelji. Impresionira ga „iks“ ili krst i gde god da ga vidi skreće mi pažnju na „iks“. Slabo crta i već sam se pomirila sa činjenicom da neće biti slikar. Povremeno radimo neke zadatke iz onih popularnih knjiga, u kojima se boji, crta i sl. Najviše voli da lepi sličice.

Mislila sam da moje dete ne zna da igra fudbal. Sa njim niko nikada nije igrao fudbal, ali nešto se uči i od drugara. Šutira loptu, hvata (malo nespretno), baca. Trči i skače već odavno, ali se sad mnogo spretnije penje i silazi niz stepenice. Zanimacija mu je da preskače šahtove ili da preskače linije na pešačkom. Savladao je i bicikl sa pomoćnim točkovima.

Dete od četiri godine bi trebalo da se oblači samo. Mi tu kao da malo zaostajemo. Mami tj meni je brže i lakše da ga obučem nego da čekam da prvo filozofira šta će obući, a onda i da eksperimentiše pa pantalone oblači preko glave i tako, ko zna šta bi mu još palo na pamet. Uglavnom zna da skine sve (mada to neće, ja ga uglavnom svlačim), a ne znam šta sve zna da obuče. Dugmad i pertle su nam problem.

U suštini ne kasnimo u razvoju, samo smo malo razmaženi, ali “ Volite svoju decu i kad su kriva, jer će ih život kažnjavati i kad nisu.“ što bi rekao čika Duško Radović.

Napravite same maskaru za trepavice 1

Zaista više ne želim ni da znam šta se sve stavlja u preparate za ulepšavanje. Kako dobiju crnu boju, kako dobiju savršeno razmazivanje, upijanje …

Našla sam recept za pravljenje maskare i delim ga sa vama.

Prirodna crna boja dobija se od aktivnog uglja. Osnova tj podloga koja će olakšati nanošenje boje na trepavice može biti od jednog ili više sastojaka.

Dovoljno je da pomešate aktivni ugalj u prahu i aloja gel. Da ga uspete u opranu bočicu od maskate i mažete na trepavice. Ali možete ovoj smesi dodati i još nekih hranljivih sastojaka.

Recimo, možete pomešati 2  kašičice aloja vera gela, 1 kapsulu aktivnog ulglja i 1 kašičica kokosovog ulja.

Kokosovo ulje možete prethodno otopiti na blagoj vatri. Masa mora da bude „lako mazljiva“ – sigurna sam da već dobro znate gustinu maskare, tako da ako vam se čini bistrom dodajte još malo aktivnog uglja, a ako vam se čini gustom dodajte još malo gela. Vodite računa da se kokosovo ulje na sobnoj temperaturi potpuno otopi.

Ovoj smesi možete dodati i malo pčelinjeg voska, takođe ga je neophodno otopiti pre mešanja sa ostalim sastojcima. A svemu možete dodati i Shea butter.

Ako želite braon maskaru, umesto aktivnog uglja u smesu koju ste odabrali da vam bude baza, stavite kakao prah.

U svakom slučaju dobićte potpuno prirodan proizvod i bez štetnih hemikalija.

Uverenja roditelja i deca

Sinoć dok sam prala zube, pred spavanje neke misli su mi se vrzmale po glavi. Um se ne gasi, sve dok ga ne uvežbmo da ćuti. Po nekad je dobro da ćuti, a po nekad nas dovede do rešenja. Razmišljam kako mi je skoro svaki bivši poslodava ostao dužan novac. Jedan je ostao celu platu, jedan više od četiri plate, jednog sam molila godinu dana posle isteka ugovora da mi plati i tako.

„Pa, ako ćemo iskreno, nisi ni zaslužila da ti Pera plati. Toliko si se zezala na tom poslu da dobro što nije tražio da ti njemu platiš. Mada, posao je bio obavljen i to profesionalno i uvek je sve bilo gotovo na vreme. Ali ipak, nisi se ni umorila. Za novac se treba umoriti. Ti si tamo išla kao na druženje. Bre, dobra ekipa, kao žurka i to svaki dan, i još tražiš pare. Ali dobra ekipa, vredna ekipa, baš smo dobro radili. Dolazila sam i nedeljom da uradim šta je trebalo. Nije to mala stvar projekti, papiri, gradilišta. Ozbiljne su to stvari. On je imao poverenja jer je znao da će sve biti na vreme i pod konac. Velika je to odgovornost. Pa kakv je to onda čovek, da ti ne plati više od četiri plate? Majku mu pa i Đoka ti je ostao dužan, a toliko si se trudila. A bilo ti je lepo. Sama si se organizovala i četiri firme si vodila za Đoku i ako ti to nije struka. Projekti posle posla, a četiri firme papirologija pre podne. Trči tamo, trči vamo, i kurir i sekretarica i arhitekta, sve sam mu bila. Pa kakvi su to ljudi? Zašto mi se to stalno dešava? Stalno naletim na nekog lošeg poslodavca i ostanem bez plate? A možda je nisam ni zaslužila? Da budemo jasni nisam se ni oznojila za taj dinar. Ali zašto stalno omalovažaš svoj rad? Dušo moja problem je u tebi! Jesi li se trudila? Jesam. Jesi li bila tačna i precizna? Jesam. Jesi li bila poštena? Jesam. Zašto onda misliš da ne zaslužuješ taj novac?!?!“

Pogledala sam se u ogledalo i ostala bez teksta. Više se nije čuo ni jedan glas u mojoj glavi, samo kapanje pene iz usta u lavabo. Čekala sam odgovor. Problem nije ni u Peri, ni u Đoki, problem je u meni u mojoj glavi u mom odnosu prema sebi u mojim uverenjima. Posle toliko godina shvatam da imam pogrešno uverenje.

Većina nas misli tj ima uverenje da je rad nešto gde se treba oznojiti i dobro pomučiti. Mislimo da se plaća samo ono kada posle osam (ili više) sati dođemo kući ugnjavljeni, izmoreni i poniženi. Posao koji volim ne zahteva težak rad. Posao koji je baš za mene je nešto u čemu uživam i nešto čemu se radujem i nije mi teško da ga obavljam i nedeljom. Uverenje da se samo kapljice znoja i maltretiranje plaćaju me je dovelo do mišljenja da nisam zaslužila platu tj novac koji mi duguju bivši poslodavci.

Uverenja su pretpostavke, koje imamo o sebi ili drugima. Uverenja nisu stvarnost, ali mi mislimo da jesu. Uverenja mogu biti korisna, ali isto tako, kao u ovom mom primeru, mogu biti vrlo štetna.

Neka uverenja su nam usadili roditelji. Recimo ako su vam stalno govorili da ste glupi vi ćete i sami misliti da ste glupi. Naši roditelji često nemaju dovoljno poverenja u svoju decu. Recimo ja sam arhitekta, ali moji roditelji nikada ne bi dozvolili da ima ja prjektujem kuću. Nije to iz zlobe ili neke želje da me omalovaže, oni nemaju poverenja u mene – kako ja, njihovo malo dete, da budem arhitekta ili bilo šta ozbiljno ili bilo ko sposoban? Kako mislite, dragi roditelji, da ja imam poverenja u sebe, ako vi nemate poverenja u mene? Vi ste me vaspitali!  Po nekad je bolje bilo podržati dete i u pogrešnom pravcu, nego mu „poseći krila“. Upravo zato detetu ne treba govoriti da nije dobro, da nije lepo, vredno, pametno ili nešto treće. Uverenja se grade ceo život, ali najvažnija su ona uverenja koja nam usade roditelji.

Naravno da će dete nekad pogrešiti. Ajde sada uzmite olovku u levu ruku i pišite! I?! Šta je sad, ne može?! Morate vežbati. Naravno. Tako i dete mora da vežba i baš zato ga nemojte sputavati i obeshrabriti. Pomozite mu. I ako hiljadu puta pogreši ispravite ga, nemojte ga kinjiti i reći da nije sposobno.

Neka uverenja se „vuku“ generacijama, neka su tu jer smo rođeni baš ovde, a ne negde drugde. Uverenja je lako usaditi, ali ih nije lako obrisati ili zameniti. Jako je teško da čovek koji misli da ne vredi i da je glup ili da nije dobar, pomeni uverenje i počne da poštuje sebe, da počne da vrednuje svoj rad. Nemojte da nam deca kada postanu ljudi ispravljaju naše današnje propuste zato što nas je šef javno uvredio ili nam je plata mala, umorni smo, nezadovoljni i mi sami imamo nepotrebna uverenja. Generacija koju vaspitavamo treba da bude bolja od nas, sa manje nepotrebnih uverenja, sa više ljubavi.

Svaki dan recite svom detetu:

Volim te!

Ti si vredan, pametan i dobar!

Ti si izuzetno biće puno ljubavi i ja sam baš takvog sina/ćerku želela!

Greške se daju ispraviti i ti ćeš se truditi da ih ispraviš!

Mislite svaki dan o vašim nepotrebnim uverenjima i nemojte ih posejati kod vaše dece. Ako mislite da se hleb zarađuje jedino kopajući jame, onda će i vaše dete jedino kopajući jame moći da zaradi za hleb. Ako mislite da vam je izobilje prirodno stanje, vaše dete će živeti u izobilju. Na kraju krajeva ništa vas ne košta da mu ne prenosite svoje strahove i ideje. Ne govorite detetu: svi su muškarci isti ili u Srbiji se ne može živeti ili nema posla ili škola ne vredi. To su uverenja, koja su danas u Srbiji na delu – to smo mislili sad to živimo. Znam, sad ćete mi reći „kako da živim obilje kada nemam ni račune da paltim?“ Pokušajte. Pokušajte da svojoj deci ne usađujete ta uverenja. Vi ili živite i dalje sa tim uverenjima ili se potrudite da ih obrišete, ali svojoj deci ih nemojte servirati.

Napravite same ruž za usne

Nedavno sam čitala šta se sve stavlja u kozmetiku i šminku i definitivno rešila da prekinem sa svim trovanjem i počnem sama da pravim kreme, losione, šminku i mirise za prostor. Ako uspem i parfem ću smućkati, do tada zadovoljavam se eteričnim uljima.

Za ruž vam treba pčelinji vosak, to možete pronaći u prodavnicama pčelinjih proizvoda ili zamoliti pčelara da vam da malo proceđenog, čistog voska.

Od sastojaka vam treba: 4-5 kašika kokosovog ulja, 2 kašike pčelinjeg voska, 2 kašike Shea putera, 1 kašičica bademovog ulja, za boju je potrebno uzeti prah korena biljke Alkanet, ali može je zameniti crvena paprika. Kako biste dobili određenu boju možete dodati i prah cimeta – sve zavisi koju boju želite da dobijete. Za miris možete staviti kapi eteričnih ulja, ali ne treba preterati. Desetak kapi eteričnog ulja narandže će biti dovoljno. Pripremite i manje metalne kutijice  u koje ćete čuvati vaš ruž.

U šerpu uspite malo vode i stavite na ringlu da se greje. U manju šerpu stavite kokosovo ulje u sve stavite u veću šerpu da se zagreva na pari. Polako mešajući, na tihoj vatri sve zagrevajte i dodajte boju u prahu ( alevu papriku, cimet, šafran i šta ste već spremili). Jedan po jedan sastojak dodajte i mešajte dok se sve ne sjedini.

Dok je još u tečnom stanju uspite ruž u metalne kutijice i ostavite da se stegne. Ovako pripremljen ruž nanosi se prstom na usne.

Problemi svake mame – pi pi na sred ulice

Nedavno sam pročitala jedan hvaljeni tekst i moram priznati da nisam shvatila poentu. Priča je o problemu da li dete kada mu se pripiški na sred ulice pustiti da piški ili ga zamoliti da se strpi i potražiti kafić ili neki lokal. Opet napominjem nisam shvatila šta je pisac hteo da kaže tekstom, ali sam zahvalna jer me je taj tekst naveo na razmišljanje.

Prvo ću opisati kako mi to radimo. Da, mi smo od onih koji ne trepe, nego skinu gaće i piške na sred ulice. Pre nego krenemo u šetnju ili bilo gde pitam Juniora da li mu se piški, ali ipak se desi da mu se pripiški i na sred ulice. Jako mi je bitno da ne trpi i ta misao mi je preovladala, nad onom da li je sramota ili nešto slično. Potražim drvo, izvinite drago drveće, ali, sila Boga ne moli. Do sada nam se nije desilo da piškimo baš na asfaltu ili pešačkoj stazi, ali ako mogu životinje da piške po travi i da zapišavaju drveće, zašto je problem da moje dete uradi to isto?

Posle gorepomenutog teksta sam počela da razmišljam kako to vide drugi ljudi. Opet krećem od sebe – kako sam ja ranije, kad nisam imala dete, videla situaciju da dete piški na sred ulice. Ovako: da li je važnije šta ko misli ili da dete trpi da mu se piški? U svakom slučaju nije mi puno stalo do tuđeg mišljenja, a stalo mi je do svakog deteta, tako da još jedan glas ZA poprskati ulicu. Potpuno se slažem da treba potražiti zgodno mesto ili lokal tj toalet, ali po nekad to nije moguće. Daleko od toga da sam za golotinju na ulici, za bacanje smeća i prljanje ulice, ali ovde se radi o potpuno drugoj stvari – detetu se pripiškilo i vi ne znate šta ćete. Ovde se radi o problemu i o rešavanju problema. Naravno da nije lepo piškiti na ulici, ali šta ako nemate druge šanse. Pa i da sam u autobusu sa detetom kojem se piški da bih zaustavila autobus pre nego bi molila dete da trpi.

Pokušajte samo probno da uđete u lokal i zamolite da piškite u njihovom toaletu – ne verujem da ćete proći bar bez mrkog pogleda. Ako sednete i ostavite koju paricu kod njih u lokalu to je nešto drugo, a da samo piškite to neće moći tako lako, pa makar samo da dete piški.

Zato nemojte gledati mrko i sa mržnjom mame koje puste svoju decu da piške na sred ulice, ipak je zdravlje deteta na prvom mestu. Što se tiče velike nužde, o tom drugom prilikom.

Logoped – ići ili ne ići

Već odavno planiram, mada bolje reći pitam se da li posetiti logopeda. Znam da ako odvedem dete kod logopeda da se samo raspitam da li treba da ga vodim, odgovor će biti potvrdan i onda će krenuti višemesečna „muka“ odlaska na „treninge“ jezika. U suštini mislim da nije neophodno, jer Junior priča dosta razgovetno, s tim da je momentalno u bebećoj fazi pa stalno nešto tepa i njuca.

Do treće godine nije pričao skoro uopšte. Moja sestra, koja je inače velika pričalica, mi je predlagala da ga odvedem kod nje, da mu da malo vode iz klepetuše, ali razvezao mu se jezik pre. Sa tačno tri godine je toliko počeo da priča, da je moja svaka treća rečenica: „ćuti malo“. Neki put u prodavnici ili pijaci ne mogu da se skoncentrišem na kupovinu od njegovog pričanja.

 

I da se vratimo na izgovor reči. U suštini nije bitno pričanje, bitno je kako ko izgovara koje slovo. Problematično je LJ, po malo i R i po nekad Č,Ć i Š. Neka slova se malo mešaju G i K. Sve u svemu razumemo se. Ova moja dilema me je navela da potražim kako dete treba da se „ponaša“ u kom uzrastu, pa sada to delim sa vama:

„Očekivano ponašanje deteta:
do 3. meseca

–    trgne se kad čuje jak zvuk
–    prestaje da plače kad mu se obratite
–    menja način sisanja u zavisnosti od zvuka koji čuje
–    oglašava se kad je zadovoljno
–    plače različito u zavisnosti od svojih potreba
–    osmehuje se kad Vas vidi

do 6. meseca

–    okreće oči u pravcu zvuka
–    primećuje promene u Vašem glasu i reaguje na njih
–    primećuje zvučne igračke
–    obraća pažnju na muziku
–    oglašava se ponavljanjem određenih slogova (ma, ma, ma)
–    smeje se
–    vokalizuje oduševljenje i negodovanje

do 12. meseca

–    uživa u igrama skrivanja
–    okreće se i gleda u pravcu zvuka
–    sluša kad mu se obraćate
–    prepoznaje reči za predmete u svakodnevnoj upotrebi (sok, knjiga, šolja…)
–    odgovara na jednostavne zahteve („daj loptu”, „dođi ovde”)
–    brbljanje postaje intenzivnije, duže traje
–    oglašava se da bi privuklo pažnju
–    koristi gest da bi saopštilo šta želi (npr. podiže ruke da bi ga Vi uzeli)
–    imitira različite zvuke (onomatopeja)
–    oko prvog rođendana pojavljuje se prva reč, tj. reč sa značenjem

1 – 2. godine

–    pokazuje određene delove tela na zehtev
–    pokazuje i imenuje slike u knjizi
–    odgovara na jednostavne naloge („gde je meda?”)
–    sluša kratke priče i pesme
–    svakodnevno bogati svoj rečnik
–    postavlja jednostavna pitanja (gde je …?, šta je…?)
–    spaja dve reči i formira prostu rečenicu („daj sok”, „beba pava”)

2 – 3. godine

–    razume razliku u značenju (veliko – malo, idi – stani)
–    odgovara na dva naloga data istovremeno („uzmi loptu i stavi je u kutiju”)
–    sluša i uživa dok mu pričate duže priče
–    zna da imenuje skoro sve stvari iz okruženja
–    ima rečenicu od 2-3 reči
–    svakodnevno bogati rečnik i proširuje rečenicu
–    govor deteta je razumljiv porodici

3 – 4. godine

–    odgovara na pitanja ko?, šta?, gde?, zašto?
–    opisuje šta se desilo u vrtiću, parku, prodavnici…
–    koristi rečenicu od 4 reči
–    u govoru ne ponavlja slogove ni reči
–    sa 3 godine treba korektno da izgovara glasove s, z i c, a sa 4 godine š, ž, č i l
–    govor deteta je razumljiv i široj socijalnoj sredini

4 – 5. godine

–    zainteresovan je za kraće priče i daje odgovore na jednostavna pitanja u vezi pročitane priče
–    razume reči koje se odnose na vreme (juče, danas, sutra) i razume odnose (prvi, poslednji, sledeći)
–    razume većinu onoga što čuje u kući ili vrtiću
–    rečenica postaje sadržajnija (npr. Najveća crvena jabuka je moja)
–    priča priče i drži se teme
–    bez problema komunicira sa drugom decom i odraslima
–    rimuje reči
–    sa 5 godina pravilno izgovara sve glasove srpskog jezika
–    govor je gramatički uredan (ne greši u rodu, broju, ni padežu, kao ni u vremenu radnje)

Odstupanja od navedene liste svakako postoje. Ali, ako primetite da Vaše dete ne ispunjava više normi navedenih za njegov uzrast obavezno potražite pomoć stručnjaka – logopeda. U suprotnom, veća je verovatnoća za kasnije veće i ozbiljnije probleme u govoru, jeziku i komunikaciji uopšte, probleme u ponašanju, učenju, čitanju, pisanju i socijalnim interakcijama.“

izvor: stetoskop.info

Iz više pročitanih tekstova, shvatila sam da do kraja treće godine dete treba ispravno da izgovara sve samoglasnike i sledeće suglasnike: p, b, m, n, j, t, d, k, g, v, h, l, f. Može da meša T i D ili K i G. Sa četiti i po godine treba da ispravno izgovara  S, Z i C, kao i LJ i NJ. R – ubedljivo najveći problem većini se toleriše do četiri i po godine. U petoj godini treba da izgovara ispravno  Š,Ž,Č,Ć,Đ i DŽ. Tako da Junior još uvek ima vremena, ali ga oprezno pratim i redovno ispravljam.