Monthly Archives: januar 2018

Modrice od zubara

Javila mi se jedna očajna mama, tako da ne znam ni kako da počnem ovaj tekst… I ja sam se vrlo neprijatno osećala kod zubara, ali ona se kući vratila sa modrim detetom.

Interesantno da mi prosuđujemo i imamo predrasude, ali za obrazovan svet to ne bi smelo da bude tako. Ova mama sa svojom malom porodicom živi na selu. I ona i suprug su završili fakultete, ali eto, nisu željni grada, želeli su svoj mali dom na selu. Kod stomatologa su odveli dete jer se već pojavio karijes. Dete baš i nije bilo mirno, zubarka je bila nervozna, nastao je totalni haos. Dete, koje ima 4 godine, nije sarađivalo. Otimalo se, pokušalo da ujede zubarku i da je šutne. Neprijatna situacija za sve, ali… Vidno iznervirana zubarka, umesto da prekine ceo postupak, popriča sa detetom, zakaže pregled za par dana ili nešto sasvim drugo što bi polako opustilo dete i na kraju dovelo do srećnog popravljanja zubića, zapretila je roditeljima da će ih prijaviti socijalnoj službi jer su dopustili da tako malo dete ima pokvarene zube, a uz to ga nisu ni vaspitali!!! Misleći da su potpuno neobrazovani, jer dolaze sa sela ( pa je normalno da su neobrazovani, a prema neobrazovanima se može postupati, kao prema stoci, jer Bože moj, oni su sa sela!!!) rekla im je „blago vama, vi sad idete kući, a ja moram još da radim“ – pre podne radi u državnoj ambulanti, a posle podne u privatnoj. Šta reći!?

Moj slučaj – ja sam obožavala zubarku i da odlazim na preglede. Svaki drugi dan sam odlazila sve dok mi zubarka nije rekla da stvarno nema više smisla da dolazim ( zaista sam bila naporna), dok moj sin uopšte ne voli da ide kod zubara. Ružno se ponašao, čak toliko ružno da nisam mogla da ga prepoznam. Na sve to zubarka nije odustajala – napravila mu je rupe na donjim peticama i KAO stavila plombe, ali su vrlo brzo ispale i sad Junior ima dve rupe koje ribamo i peremo i čačkamo, samo da ne idemo kod zubarke. Sad kod dečijeg zubara ima raznih „zezalica“, kao bi se dete zabavilo, ja kad sam bila mala ništa od toga nije postojalo – mi smo išli kod zubara za odrasle.

Da li su zubari nekada bili bolji ili … ?! U svakom slučaju nije u redu da se dete vrati modro od zubara …

Gandijeva priča o opraštanju – nenasilno roditeljstvo

Dr Arun Gandi, unuk Mahatma Gandija i osnivač M.K.Gandi instituta za nenasilje, u svom predavanju 9. juna na univerzitetu u Portoriku, podelio je sledeću priču kao primer ‘nenasilja kod roditeljstva’:

„Imao sa 16 godina i živeo sam sa roditeljima na institutu kog je osnovao moj otac u Južnoj Africi oko 18 milja izvan Durbana, u središtu šećerne plantaže. Živeli smo duboko u unutrašnjosti zemlje i nismo imali susede, tako da smo se dve sestre i ja uvek radovali odlascima u grad i posetama prijateljima ili odlascima u bioskope.

Jednoga dana me je moj otac za,olio da ga odvezem u grad gde se održavala jednodnevna konferencija, na šta sam sa radošću poskočio. Budući da sam ionako odlazio u grad gde bih bio ceo dan, majka mi je dala listu namirnica koju je trebalo nabaviti, a otac me zamolio da se pobrinem za neke tekuće poslove, kao na primer, da odvezem auto na redovni servis. Kada sam odvezao oca tog jutra, rekao mi je: ‘Nađimo se ovde u 17 sati, i ići ćemo kući zajedno.’

Nakon što sam na brzinu poobavljao sve zadatke otišao sam direktno u najbliži bioskop. Toliko sam bio zaokupljen dvostrukim filmskim programom u kome je glavnu ulogu igrao John Wayne da sam zaboravio na vreme. Bilo je već 17:30 kada sam se setio. Dok sam otišao u servis i preuzeo auto, a onda odjurio do mesta gde je trebalo da se otac i ja nađemo, bilo je već 18:00 sati.

Zabrinuto me je priupitao: ‘Gdje si do sada?’ Bilo me je sram da kažem da sam gledao vestern film Johna Wayna, pa sam odgovorio: ‘Auto nije bilo gotovo, zato sam morao da čekam.’ Nisam znao da je on već zvao servis. Kada me je uhvatio u laži rekao mi je: ‘Nešto nije bilo ispravno u mom vaspitanju prema tebi što ti nije dalo dovoljno samopouzdanja da mi kažeš istinu. Kako bih video o čemu se radi, tj. gde sam pogrešio, umesto autom propešačiću 18 milja (29 km) do kuće i putem razmišljati o tome.’

Tako se on obukao i počeo šetati u smeru kuće. Već se bilo smrklo, putevi su bili neosvjetljeni, i uglavnom nepopločan. Nisam ga mogao napustiti, pa sam tako pet sati i trideset minuta vozio iza njega posmatrajući ga kako prolazi ovu agoniju zbog glupe laži koju sam izrekao. Tada sam čvrsto odlučio da nikada više neću lagati.

Često se setim te situacije i pitam se u čudu da me kojim slučajem kaznio na način kako mi kažnjavamo svoju decu, da li bih uopšte naučio svoju lekciju. Ne verujem da bih. Bio bih kažnjen i malo bih patio, pa bih ponovo napravio istu stvar. Ali ova jedna lekcija o nenasilju bila je toliko snažna da je ostala sveža u mom sećanju kao da se dogodila juče. To je snaga nenasilja.“

„Opraštanje je napuštanje mog prava da te mrzim zbog toga što si me povredio.“

izvor: https://viseodzivota.com

Epidemija boginja – ići ili ne ići u vrtić

Moje dete ide u vrtić i ako su nas sa svih strana ( i novine i TV i vaspitačice i komšije) upozorili da je epidemija boginja. Da stvar bude gora ni ja nisam preležala ni jednu dečiju bolest i svesna sam da ako se razboli Junior razboleću se i ja. I pored svega Junior redovno ide u vrtić.

Kao prvo sigurna sam ( znači nije da samo mislim) sa svih strana pokušavaju da nas zaplaše. Mi, tako isprepadani, stalno razmišljajući o mogućim horor scenarijima i privučemo „nesreću“ tj bolest i eto – bili su u pravu. ONI, ko god to bio, mnogo bolje znaju stanje svesti nas, malih i jadnih i to koriste na najbolji mogući način. Svi smo već prošli razne ptičije, svinjske i ostale viruse, kataklizme i slična čuda i gle čuda još smo tu. Ne želim da me neko plaši i da mi natura svoje „želje“ da postanu moje zapovesti. Ako „je suđeno“, mada ne verujem ni da sudbina postiji, razbolećemo se, a ako ne onda nećemo. Ne želim da u napred strahujem i smišljam scenarije „šta ako…“. Ako se desi, misliću o tome.

Druga stvar je da Junior voli da ide u vrtić i da je njemu puno zanimljivije da vreme provodi sa vršnjacima. Tri ndelje raspusta je proveo kao u zatvoru. Igrali smo se i učili i šetali i svašta nešto radili, ali nije to to. Ja moram i da kuvam i da spremim i da perem…. a on sve vreme želi da ja budem njegovo društvo. Zato mu je mnogo bolje da je u vrtiću.

U svakom slučaju ću vam javiti ako promenim mišljenje.

Mobilni telefon u rukama deteta

Stalno se vraćam rečima Dr Ranka Rajovića da nikako ne treba detetu davati da se igra mobilnim telefonom, kao ni tabletom, računarom i tim novim sredstvima komunikacije i spravicama na kojima zahvaljujemo Bogu i svim onim koji su ih izmislili. Kada je pravo vreme da dete uzme mobilni? Kako uopšte naći pravu meru korištenja i kako sopstveno dete ne sputati i udaljiti od svoje generacije?

Junior je vrlo mlad, sa nepune dve godine dobio svoj prvi mobilni telefon, mislim na onaj pravi baš kao što ja imam. Dala sam mu moj stari telefon samo da ne birao moj „aktuelni“ telefon. Jednog dana je slučajno pozvao moju drugaricu sa mog telefona i to mi je bio znak da se nešto mora uraditi po tom pitanju. U telefonu imam dosta poslovnih kontakata i ne bih volela da ih pozove moje dete, koje pri tom i ne govori.

Moram priznati da sam sa velikom strepnjom u ruke bebi dala mobilni telefon. Više puta sam slušala i gledala Dr Ranka Rajovića i ni malo mi nije bilo lako da objasnim detetu da se mamin telefon ne dira. Nadala sam se da ako mu dam pravi telefon da će ga brzo proći želja. Kada nešto branite, to je baš interesantno i deca traže, krišom uzimaju i mogu da naprave više štete, nego da su dirali pred vama. Nadala sam se da će se poigrati i da će ga negde zaturiti. Sve vreme sam govorila da ima svoj telefon i da ne dira moj. Pa , na kraju krajeva i ja sad ne diram njegov. Želja mi se obistinila – zahvalna sam Bogu (i ako sam ateista). Aktivno se igrao sa telefonom oko dve nedelje. Nosio ga je svuda sa sobom i „drndao“ do iznemoglosti. Posle dve nedelje je našao novu, interesantnu igračku i telefon je zaboravljen. Ne mogu reći da se i sada ne poigra telefonom, ali retko. U suštini i ja malo kočim tu igru – gledam da kada isprazni bateriju ja ne napunim odmah nego posle par dana ili čak par nedelja. Kada pita gde je i zašto nije napunjena baterija kažem da ću ga sad staviti na punjenje i KAO zaboravim.

Ne kažem da treba da sledite moj primer, ali eto nisam strogo branila jer sam se plašila da će to dovesti do veće štete. Izvinite Dr Ranko, pratim vas , ali po nekad uradim po svome.

 

Šta kaže Dr Ranko Rajović – evo jednog vrlo interesantnog videa