Category Archives: dete

Ovde ćemo se baviti svim problemima koji muče običnu mamu.

Kako detetu objasniti da Zeka i Deda Mraz ne postoje – nerešeno pitanje

Još prošle godine ( kada je Junior imao 3 godine) sam pokušala da Junioru objasnim da je Deda Mraz izmišljen lik i da to neki obični čika, nečiji tata, obuče kostim i glumi Deda Mraza. Činilo mi se da je shvatio da sam mu ja kupila poklon i stavila ga ispod jelke. Kupila sam mu baš ono što je želeo. Pismo nisam ni poslala Deda Mrazu jer ne znam njegovu adresu, nije dovoljno napisati Deda Mraz i Laponija. Druga stvar pismo je Junior napisao, a još ne zna slova, tako da ni Deda Mraz, sve i da postoji i da dobije to pismo, ne bi mogao da ga dešifruje. Onda je došla Nova godina i komšinica je Junioru donela poklon i rekla: „Deda Mraz se zabunio i doneo poklon kod nas“. Tu su sva moja objašnjenja pala u vodu. Pogledao me je vrlo zbunjen i rekao „Jel vidiš da Deda Mraz postoji?“

  • Da, vidim …

Posle ove scene sam ponovo pokušala da razgovaram sa njim o tome da Deda Mraz ne postoji i da je taj poklon napravila komšinica jer ga voli i želi da ga obraduje. Shvatio je. Mislila sam da je sve rešeno, sve dok nije stigao Uskrs.

Kako nismo kršteni ne pridajem mnogo važnosti Uskršnjem Zeki i nikada o Zeki nismo pričali. Čak mi se čini da sam i ja o Zeki prvi put čula kada sam odrasla, iskrena da budem ne znam tačno ni simboliku Zeke.

Šetamo gradom. Prilazimo izlogu koji još uvek ima ukrase od Nove godine i Junior kaže: „Vidi, nisu skinuli ukrase, sad će Zeka misliti da je Nova godina pa im neće doneti poklon“.

Pa, kad bolje razmislim zašto da Deda Mraz ne postoji, zašto da Zeka ne donosi poklone?

Tako sad i ja čekam Zeku da nam donese poklon i obraduje nas.

Radujmo se!

Šta je sve potrebno za novorođenče

Kako bih olakšala budućim mamama sastavila sam ovu listu potrebnih stvari. Neke mame imaju pomoć od rodbine pa ne kupuju stvari za bebu pre nego se beba rodi, ali ima i onih koje sve pripreme unapred. U svakom slučaju spisak je potreban kako se nešto od potrebnih stvarčica ne bi zaboravilo.

Neke stvarčice su namerno izostavljene sa spiska kao na primer svečano odelo ili auto-sedište. To su stvari koje nisu neophodne. Kada beba dođe kući, kako ne biste odmah morali u kupovinu za još ovo i ono napravite ovakav spisak, a stvari koje nisu neophodne i nećete ih odmah koristiti ne morate odmah ni kupiti.

Najvažnije od svega, što ne smete nikako zaboraviti je da volite bebu, da se beba oseti sigurno i zaštićeno, da je redovno hranite i presvlačite…

Modrice od zubara

Javila mi se jedna očajna mama, tako da ne znam ni kako da počnem ovaj tekst… I ja sam se vrlo neprijatno osećala kod zubara, ali ona se kući vratila sa modrim detetom.

Interesantno da mi prosuđujemo i imamo predrasude, ali za obrazovan svet to ne bi smelo da bude tako. Ova mama sa svojom malom porodicom živi na selu. I ona i suprug su završili fakultete, ali eto, nisu željni grada, želeli su svoj mali dom na selu. Kod stomatologa su odveli dete jer se već pojavio karijes. Dete baš i nije bilo mirno, zubarka je bila nervozna, nastao je totalni haos. Dete, koje ima 4 godine, nije sarađivalo. Otimalo se, pokušalo da ujede zubarku i da je šutne. Neprijatna situacija za sve, ali… Vidno iznervirana zubarka, umesto da prekine ceo postupak, popriča sa detetom, zakaže pregled za par dana ili nešto sasvim drugo što bi polako opustilo dete i na kraju dovelo do srećnog popravljanja zubića, zapretila je roditeljima da će ih prijaviti socijalnoj službi jer su dopustili da tako malo dete ima pokvarene zube, a uz to ga nisu ni vaspitali!!! Misleći da su potpuno neobrazovani, jer dolaze sa sela ( pa je normalno da su neobrazovani, a prema neobrazovanima se može postupati, kao prema stoci, jer Bože moj, oni su sa sela!!!) rekla im je „blago vama, vi sad idete kući, a ja moram još da radim“ – pre podne radi u državnoj ambulanti, a posle podne u privatnoj. Šta reći!?

Moj slučaj – ja sam obožavala zubarku i da odlazim na preglede. Svaki drugi dan sam odlazila sve dok mi zubarka nije rekla da stvarno nema više smisla da dolazim ( zaista sam bila naporna), dok moj sin uopšte ne voli da ide kod zubara. Ružno se ponašao, čak toliko ružno da nisam mogla da ga prepoznam. Na sve to zubarka nije odustajala – napravila mu je rupe na donjim peticama i KAO stavila plombe, ali su vrlo brzo ispale i sad Junior ima dve rupe koje ribamo i peremo i čačkamo, samo da ne idemo kod zubarke. Sad kod dečijeg zubara ima raznih „zezalica“, kao bi se dete zabavilo, ja kad sam bila mala ništa od toga nije postojalo – mi smo išli kod zubara za odrasle.

Da li su zubari nekada bili bolji ili … ?! U svakom slučaju nije u redu da se dete vrati modro od zubara …

Epidemija boginja – ići ili ne ići u vrtić

Moje dete ide u vrtić i ako su nas sa svih strana ( i novine i TV i vaspitačice i komšije) upozorili da je epidemija boginja. Da stvar bude gora ni ja nisam preležala ni jednu dečiju bolest i svesna sam da ako se razboli Junior razboleću se i ja. I pored svega Junior redovno ide u vrtić.

Kao prvo sigurna sam ( znači nije da samo mislim) sa svih strana pokušavaju da nas zaplaše. Mi, tako isprepadani, stalno razmišljajući o mogućim horor scenarijima i privučemo „nesreću“ tj bolest i eto – bili su u pravu. ONI, ko god to bio, mnogo bolje znaju stanje svesti nas, malih i jadnih i to koriste na najbolji mogući način. Svi smo već prošli razne ptičije, svinjske i ostale viruse, kataklizme i slična čuda i gle čuda još smo tu. Ne želim da me neko plaši i da mi natura svoje „želje“ da postanu moje zapovesti. Ako „je suđeno“, mada ne verujem ni da sudbina postiji, razbolećemo se, a ako ne onda nećemo. Ne želim da u napred strahujem i smišljam scenarije „šta ako…“. Ako se desi, misliću o tome.

Druga stvar je da Junior voli da ide u vrtić i da je njemu puno zanimljivije da vreme provodi sa vršnjacima. Tri ndelje raspusta je proveo kao u zatvoru. Igrali smo se i učili i šetali i svašta nešto radili, ali nije to to. Ja moram i da kuvam i da spremim i da perem…. a on sve vreme želi da ja budem njegovo društvo. Zato mu je mnogo bolje da je u vrtiću.

U svakom slučaju ću vam javiti ako promenim mišljenje.

Mobilni telefon u rukama deteta

Stalno se vraćam rečima Dr Ranka Rajovića da nikako ne treba detetu davati da se igra mobilnim telefonom, kao ni tabletom, računarom i tim novim sredstvima komunikacije i spravicama na kojima zahvaljujemo Bogu i svim onim koji su ih izmislili. Kada je pravo vreme da dete uzme mobilni? Kako uopšte naći pravu meru korištenja i kako sopstveno dete ne sputati i udaljiti od svoje generacije?

Junior je vrlo mlad, sa nepune dve godine dobio svoj prvi mobilni telefon, mislim na onaj pravi baš kao što ja imam. Dala sam mu moj stari telefon samo da ne birao moj „aktuelni“ telefon. Jednog dana je slučajno pozvao moju drugaricu sa mog telefona i to mi je bio znak da se nešto mora uraditi po tom pitanju. U telefonu imam dosta poslovnih kontakata i ne bih volela da ih pozove moje dete, koje pri tom i ne govori.

Moram priznati da sam sa velikom strepnjom u ruke bebi dala mobilni telefon. Više puta sam slušala i gledala Dr Ranka Rajovića i ni malo mi nije bilo lako da objasnim detetu da se mamin telefon ne dira. Nadala sam se da ako mu dam pravi telefon da će ga brzo proći želja. Kada nešto branite, to je baš interesantno i deca traže, krišom uzimaju i mogu da naprave više štete, nego da su dirali pred vama. Nadala sam se da će se poigrati i da će ga negde zaturiti. Sve vreme sam govorila da ima svoj telefon i da ne dira moj. Pa , na kraju krajeva i ja sad ne diram njegov. Želja mi se obistinila – zahvalna sam Bogu (i ako sam ateista). Aktivno se igrao sa telefonom oko dve nedelje. Nosio ga je svuda sa sobom i „drndao“ do iznemoglosti. Posle dve nedelje je našao novu, interesantnu igračku i telefon je zaboravljen. Ne mogu reći da se i sada ne poigra telefonom, ali retko. U suštini i ja malo kočim tu igru – gledam da kada isprazni bateriju ja ne napunim odmah nego posle par dana ili čak par nedelja. Kada pita gde je i zašto nije napunjena baterija kažem da ću ga sad staviti na punjenje i KAO zaboravim.

Ne kažem da treba da sledite moj primer, ali eto nisam strogo branila jer sam se plašila da će to dovesti do veće štete. Izvinite Dr Ranko, pratim vas , ali po nekad uradim po svome.

 

Šta kaže Dr Ranko Rajović – evo jednog vrlo interesantnog videa

Novogodišnji poklon

Priznajem slaba sam na Juniora. Tačno zna da me „kupi“. Već je dobio „poklon od Deda Mraza“, a dobiće još jedan. Oba ispod jelke, oba „od Deda Mraza“, samo zato što je „jako dobar“ i zato što me „sluša“ …. mada me izluđuje i ne sluša i svađa se i neće da jede i jede samo slatkiše …. ipak kupujem poklone i sve zaboravljam.

Da li možda mi roditelji preterujemo?

foto: internet

Prestala sam da se poredim sa svojom mamom jer sam shvatila da je i vreme bilo drugo i da smo ona i ja potpuno različite i da nema smisla porediti se sa drugima, pa ni sa rođenom majkom. Mi nismo dobijali poklone od roditelja. Kupovalo nam se kada nam je nešto trebalo. Imali smo malo igračaka. Možda baš zato imam potrebu da svom detetu kupujem igračke. Kao da želim sebi da ih kupim.

Junior je pre par dana video igračku u izlogu – Paw Patrol osmatračnica sa jednim vozilom i jednom kucom. 9.000,00 dinara! Baš to želi da mu Deda Mraz donese kao drugi poklon. Za taj novac se može preživeti 15 dana, neko i više. Za taj novac se može obući dete. Za  taj novac se može otputovati negde … a ja se lomim da li da mu kupin gomilu plastike! Što bi moja drugarica rekla „plastika fantastika“. Zaista, koliko košta plastika?

Onda pitam da li je Junior normalan? Da li on zna šta se sve može kupiti za 9.000,00 dinara? Ne zna. Ni ne treba da zna. Ja sam roditelj i ja treba da znam da postavim granicu. Problem je u tome što želim da ga kupim. Lakše mi je da mu udovoljim nego da mu objasnim i da ga uverim da mu gomila plastike ne treba.

Rešila sam, napravićemo osmatračnicu od kartona. Kuce već imamo sve. Uštedećemo 9.000,00 dinara, a Deda Mraz će mu za drugi poklon doneti nešto jeftinije.

Još jednom na delu #čvrststavroditelja

Dete jede sline – kako ga odučiti

Priznali mi to ili ne, svi smo probali, ali kada naše dete počne da konzumira „blago“ iz nosa kosa nam se podigne na glavi. I ako sam čitala da je slina iz nosa puna dobrih bakterija i da treba detetu dozvoliti da ih konzumira, rešila sam da ne dam!

Kao prvo šokirala sam se da dete od tri godine jede sline. Nije imao to gde da vidi, a nije mogao sam smisliti. Mislim da je to video u vrtiću od druge dece i to one koja imaju stariju braću i sestre – inače za sve nevaljaluke krivim baš tu decu, možda grešim, ali više puta sam bila u pravu.

Kada se prvobitni šok pretvorio u stvarnost i kada sam imala ispred sebe problem za rešavanje prionula sam na posao. Baš u to vreme je bio aktuelan odlazak kod zubara, posle koga je za sve što jede i pije pitao da li šteti zubima tj. da li to crvi iz zuba vole. Ako proba slatkiš odgovarala sam da baš to crvi najviše vole i da će mu pojesti sve zube. To je dovelo do toga da smo prali zube posle svakog slatkiša. U neku ruku uspela sam koliko toliko da ga usmerim na zdravu hranu. Jedne večeri pre spavanja, kada se mi već tradicionalno mazimo, okrenuo se da ne vidim da kopa nos i jede sline. Rekla sam da znam šta radi i da to crvi najviše vole. Crvi od slina rastu najbrže i kada ne bude bilo slina poješće mu sve zube. Onda će izgledati kao neki deka bez zuba. Nisam mislila da će „upaliti“, ali ovo je bio pun pogodak. Nikada više nije slinu ni liznuo. I kada bi mu slučajno prilikom brisanja nosa slina sa maramice dodirnula usnu uspaničeno me je terao da mu brišem usnu.

Strah od mraka – kako ga se rešiti

Ko se mraka boji još? Sećate li se Fredija Krugera? Mislim da se tako zvao lik iz horora koji je plašio nas… koji smo rođeni sedamdesetih prošlog veka. Jezivo, i danas mi se diže kosa na glavi od pomisli na „ulica brestova“, maglu i sl.

Ja sam se plašila mraka. Strah od mraka i ako nije osnovan je vrlo prisutan. Neobjašnjiv, ali jeziv. Zašto se neki ljudi i skoro sva deca plaše mraka, nije mi jasno, ali eto… i sama se plašim.

Junior se nije plašio baš ničega. Možda vruće rerne i da neće dobiti poklon od Deda Mraza, ali ničega drugog –  Baba Roge, Zmajeva… Jednog dana sam primetila da se plaši spavaće sobe. Mislila sam da sam pogrešno protumačila njegovo ponašanje, ali se to ponavljalo iz dana u dan. Čim padne mrak on ne sme sam da pređe iz dnevne u kupatilo. Treba da prođe mračno predsoblje i da prođe pored još mračnije spavaće sobe. Posle par dana sam shvatila da imam novi problem za rešavanje.

Naravno, pokušala sam na silu. Uzmem ga i uvedem ga u mračnu sobu. To nije bilo rešenje. Strah od mraka je baš jak i na silu samo pravim još veći problem. Jednog dana mi je sam predložio da se igramo žmurke. Kada je došao red na mene da se sakrijem otišla sam u mračnu kuhinju. Nisam htela odmah u sobu, jer se sobe više plašio. Nije me našao, Dozivao me je , a ja sam ćutala u mraku u kuhinji. Posle nekoliko pokušaja, kada je znao da sam u kuhinji, ušao je. Onda je bio red da se uvežba ulaženje u mračnu sobu. Posle par pokušaja i sam je išao da se sakrije u mračnu sobu.

Ne mogu reći da sad nema apsolutno nikakvih problema sa mrakom, ali je mnogo, mnogo bolje. Strah je mnogo manji. Još par puta da igramo žmurke i sigurna sam da ćemo reći :“zbogom strahu od mraka“.

Srećno dete

Sigurna sam da 100% roditelja žele da im deca budu srećna. U definiciju sreće neću zalaziti, ali to nešto što nazivamo sreća se očitava na licu u očima i ponašanju deteta. Da li znamo da usrećimo dete?

Prošlog avgusta šetali smo Junior i ja i prošli pored prodavnice za rasvetu. U izlogu je bio niz malih lampica, koje su neopisivo podsećale na lampice za kićenje novogodišnje jelke.

„Mama! Idemo i mi da okitimo jelku!“

Ne znam kako nisam pala u nesvest, ali posle dužeg objašnjavanja, moljenja i čak strogog zabranjivanja kićenja jelke u sred leta, pristala sam.

Bila sam spremna da me i muž proglasi totalnom ludačom i da kaže kako grešim u vaspitanju, ali pristala sam. Obrazložiću: da li postoji i jedan razlog zašto se ne sme kititi jelka u sred avgusta? Ne postoji. Zabavno je, lepo je, pozitivno je. I ako okitimo jelku u sred avgusta nećemo napraviti nikakav problem. Nije to kao da obučete kratke rukave u sred januara i odete na plažu! Znači nema razloga za NE. Jedino što nije dobro da detetu ispunjavam svaku želju i što ćemo „izgubiti „malo vremena, mada ne vidim to kao gubljenje vremena, ako ćemo se dobro zabaviti.

Ipak, nismo kitili jelku nego smo samo napisali pismo Deda Mrazu. Uspela sam dobrim pregovaračkim stavom da izmanipulišem i prolongiram kićenje jelke, a prodavnicu sa rasvetom sam obilazila u širokom luku.

Prvog novembra nisam imala ni jedan jedini razlog da ne okitimo jelku. Pa i u MAXI-ju je okićena!!! Uskoro će svi kititi. Zabava može da počne. Devetnaestog novembra smo prolazeći pored jedne prodavnice, uslikali u izlogu igračku koju Junior želi da mu donese Deda Mraz i poslali je lično Deda Mrazu (Viber-om). Dvadesetog novembra nas je posetio Deda Mraz. Pa ko će čekati još više od mesec dana!? Došao je krišom, ostavio poklon ispod jelke i nestao, kao što to Deda Mraz i inače radi. Niko ga nije video, ni čuo.

Objasnila sam Junioru da je Deda Mraz njemu prvom doneo poklon jer je on proglašen za najboljeg dečaka na svetu. Najbolji dečak na svetu prvi dobija poklon, pre sve druge dece.

Bio je oduševljen! Skako je od sreće. „Mama, jako sam srećan! Ja sam najbolji dečak na svetu! Ti si baš takvog htela, jel da?“

DA! Ja sam baš takvog htela, veselog i srećnog.

Nije skupo, probajte. Usrećite vaše mališane.

Četvorogodišnjak – šta sve može

Kada me je moj četvorogodišnjak jednog dana pitao da li i mali dečaci umiru, zaledila sam se. U prvi mah nisam imala odgovor (u stvari trebalo mi je vremena da razmislim šta da mu odgovorim tako da kod njega ni sada, a ni kasnije ne dovede do nekih „smetnji“, zabrinutosti, ne znam već ni sama do čega), a onda sam mu odgovorila onako kako jeste. Rekla sam mu da mogu da umru i mali dečaci, ali samo ako su jako bolesni. Posle toga sam počela i sama da razmišljam zašto me je to pitao. Hm, četvorogodišnjaci, ta čudna, ali divna stvorenja.

Definitivno dete od četiri godine više nije beba, sad je pravi mali pronalazač. Naše zajedničko vreme se pretvorilo u kviz – on pita, a ja kao na kvizu odgovaram. Po nekad me to baš zamori. 1000 zašto, 1000 mojih zato.

Četvorogodišnjaci uživaju u igri. Interesantne su im i bebe i odrasli ljudi. Četvorogodišnjaci su vrlo druželjubivi, bar oni koje sam ja sretala. Kroz igru uče i ozbiljno saosećaju sa drugima. Do sada igra i deljenje nije išlo, a sada može da se strpi, sačeka, podeli igračke – nije to još onako „ozbiljno“, ali je za svaku pohvalu.

Našla sam se u čudu kada mi je prvi put na sred ulice naredio da stanem da on pije vode. Stvarno sam pogrešila, dala sam mu flašicu i produžila dalje, ali me je njegov naređivački ton ozbiljno zabrinuo. Kasnije sam se navilkla da mi po nešto naredi i pronašla u tekstovima stručnjaka da je to „normalno“. Još nešto me je šokiralo, a to je začetak laži. Prepoznam još uvek kada izmišlja ili želi da prećuti nešto. Po nekad se pravim da verujem, ali kad pretera u fanraziranju moram da javno priznam da ne razumem o čemu se radi – on ima desetoro dece i živi jako daleko! ko bi to shvatio!? U svakom slučaju četvorogodišnjaci su rekorderi u pričanju i maštanju. Mislim da više nikada neće biti toliko pričljiv, kao sada.

Sa drugarima u vrtiću se često igraju tate i bebe. Pitam gde su mame, ali ostanem bez odgovora. Simpatiju ( tj dve) odavno ima, pa više ta tema nije toliko interesantna. Povremeno se pojavljuju i neki Buge i slični likovi, koje mi ne vidimo, ali su oni tu negde.

Sada već ozbiljno broji i prebrojava. Pred spavanje čitamo priče i on ih prepričava. Uznenadila sam se da zna adrese stanovanja najboljih drugara, kao i gde i šta rade njihovi roditelji. Impresionira ga „iks“ ili krst i gde god da ga vidi skreće mi pažnju na „iks“. Slabo crta i već sam se pomirila sa činjenicom da neće biti slikar. Povremeno radimo neke zadatke iz onih popularnih knjiga, u kojima se boji, crta i sl. Najviše voli da lepi sličice.

Mislila sam da moje dete ne zna da igra fudbal. Sa njim niko nikada nije igrao fudbal, ali nešto se uči i od drugara. Šutira loptu, hvata (malo nespretno), baca. Trči i skače već odavno, ali se sad mnogo spretnije penje i silazi niz stepenice. Zanimacija mu je da preskače šahtove ili da preskače linije na pešačkom. Savladao je i bicikl sa pomoćnim točkovima.

Dete od četiri godine bi trebalo da se oblači samo. Mi tu kao da malo zaostajemo. Mami tj meni je brže i lakše da ga obučem nego da čekam da prvo filozofira šta će obući, a onda i da eksperimentiše pa pantalone oblači preko glave i tako, ko zna šta bi mu još palo na pamet. Uglavnom zna da skine sve (mada to neće, ja ga uglavnom svlačim), a ne znam šta sve zna da obuče. Dugmad i pertle su nam problem.

U suštini ne kasnimo u razvoju, samo smo malo razmaženi, ali “ Volite svoju decu i kad su kriva, jer će ih život kažnjavati i kad nisu.“ što bi rekao čika Duško Radović.