Category Archives: dete

Ovde ćemo se baviti svim problemima koji muče običnu mamu.

Novogodišnji poklon

Priznajem slaba sam na Juniora. Tačno zna da me „kupi“. Već je dobio „poklon od Deda Mraza“, a dobiće još jedan. Oba ispod jelke, oba „od Deda Mraza“, samo zato što je „jako dobar“ i zato što me „sluša“ …. mada me izluđuje i ne sluša i svađa se i neće da jede i jede samo slatkiše …. ipak kupujem poklone i sve zaboravljam.

Da li možda mi roditelji preterujemo?

foto: internet

Prestala sam da se poredim sa svojom mamom jer sam shvatila da je i vreme bilo drugo i da smo ona i ja potpuno različite i da nema smisla porediti se sa drugima, pa ni sa rođenom majkom. Mi nismo dobijali poklone od roditelja. Kupovalo nam se kada nam je nešto trebalo. Imali smo malo igračaka. Možda baš zato imam potrebu da svom detetu kupujem igračke. Kao da želim sebi da ih kupim.

Junior je pre par dana video igračku u izlogu – Paw Patrol osmatračnica sa jednim vozilom i jednom kucom. 9.000,00 dinara! Baš to želi da mu Deda Mraz donese kao drugi poklon. Za taj novac se može preživeti 15 dana, neko i više. Za taj novac se može obući dete. Za  taj novac se može otputovati negde … a ja se lomim da li da mu kupin gomilu plastike! Što bi moja drugarica rekla „plastika fantastika“. Zaista, koliko košta plastika?

Onda pitam da li je Junior normalan? Da li on zna šta se sve može kupiti za 9.000,00 dinara? Ne zna. Ni ne treba da zna. Ja sam roditelj i ja treba da znam da postavim granicu. Problem je u tome što želim da ga kupim. Lakše mi je da mu udovoljim nego da mu objasnim i da ga uverim da mu gomila plastike ne treba.

Rešila sam, napravićemo osmatračnicu od kartona. Kuce već imamo sve. Uštedećemo 9.000,00 dinara, a Deda Mraz će mu za drugi poklon doneti nešto jeftinije.

Još jednom na delu #čvrststavroditelja

Dete jede sline – kako ga odučiti

Priznali mi to ili ne, svi smo probali, ali kada naše dete počne da konzumira „blago“ iz nosa kosa nam se podigne na glavi. I ako sam čitala da je slina iz nosa puna dobrih bakterija i da treba detetu dozvoliti da ih konzumira, rešila sam da ne dam!

Kao prvo šokirala sam se da dete od tri godine jede sline. Nije imao to gde da vidi, a nije mogao sam smisliti. Mislim da je to video u vrtiću od druge dece i to one koja imaju stariju braću i sestre – inače za sve nevaljaluke krivim baš tu decu, možda grešim, ali više puta sam bila u pravu.

Kada se prvobitni šok pretvorio u stvarnost i kada sam imala ispred sebe problem za rešavanje prionula sam na posao. Baš u to vreme je bio aktuelan odlazak kod zubara, posle koga je za sve što jede i pije pitao da li šteti zubima tj. da li to crvi iz zuba vole. Ako proba slatkiš odgovarala sam da baš to crvi najviše vole i da će mu pojesti sve zube. To je dovelo do toga da smo prali zube posle svakog slatkiša. U neku ruku uspela sam koliko toliko da ga usmerim na zdravu hranu. Jedne večeri pre spavanja, kada se mi već tradicionalno mazimo, okrenuo se da ne vidim da kopa nos i jede sline. Rekla sam da znam šta radi i da to crvi najviše vole. Crvi od slina rastu najbrže i kada ne bude bilo slina poješće mu sve zube. Onda će izgledati kao neki deka bez zuba. Nisam mislila da će „upaliti“, ali ovo je bio pun pogodak. Nikada više nije slinu ni liznuo. I kada bi mu slučajno prilikom brisanja nosa slina sa maramice dodirnula usnu uspaničeno me je terao da mu brišem usnu.

Strah od mraka – kako ga se rešiti

Ko se mraka boji još? Sećate li se Fredija Krugera? Mislim da se tako zvao lik iz horora koji je plašio nas… koji smo rođeni sedamdesetih prošlog veka. Jezivo, i danas mi se diže kosa na glavi od pomisli na „ulica brestova“, maglu i sl.

Ja sam se plašila mraka. Strah od mraka i ako nije osnovan je vrlo prisutan. Neobjašnjiv, ali jeziv. Zašto se neki ljudi i skoro sva deca plaše mraka, nije mi jasno, ali eto… i sama se plašim.

Junior se nije plašio baš ničega. Možda vruće rerne i da neće dobiti poklon od Deda Mraza, ali ničega drugog –  Baba Roge, Zmajeva… Jednog dana sam primetila da se plaši spavaće sobe. Mislila sam da sam pogrešno protumačila njegovo ponašanje, ali se to ponavljalo iz dana u dan. Čim padne mrak on ne sme sam da pređe iz dnevne u kupatilo. Treba da prođe mračno predsoblje i da prođe pored još mračnije spavaće sobe. Posle par dana sam shvatila da imam novi problem za rešavanje.

Naravno, pokušala sam na silu. Uzmem ga i uvedem ga u mračnu sobu. To nije bilo rešenje. Strah od mraka je baš jak i na silu samo pravim još veći problem. Jednog dana mi je sam predložio da se igramo žmurke. Kada je došao red na mene da se sakrijem otišla sam u mračnu kuhinju. Nisam htela odmah u sobu, jer se sobe više plašio. Nije me našao, Dozivao me je , a ja sam ćutala u mraku u kuhinji. Posle nekoliko pokušaja, kada je znao da sam u kuhinji, ušao je. Onda je bio red da se uvežba ulaženje u mračnu sobu. Posle par pokušaja i sam je išao da se sakrije u mračnu sobu.

Ne mogu reći da sad nema apsolutno nikakvih problema sa mrakom, ali je mnogo, mnogo bolje. Strah je mnogo manji. Još par puta da igramo žmurke i sigurna sam da ćemo reći :“zbogom strahu od mraka“.

Srećno dete

Sigurna sam da 100% roditelja žele da im deca budu srećna. U definiciju sreće neću zalaziti, ali to nešto što nazivamo sreća se očitava na licu u očima i ponašanju deteta. Da li znamo da usrećimo dete?

Prošlog avgusta šetali smo Junior i ja i prošli pored prodavnice za rasvetu. U izlogu je bio niz malih lampica, koje su neopisivo podsećale na lampice za kićenje novogodišnje jelke.

„Mama! Idemo i mi da okitimo jelku!“

Ne znam kako nisam pala u nesvest, ali posle dužeg objašnjavanja, moljenja i čak strogog zabranjivanja kićenja jelke u sred leta, pristala sam.

Bila sam spremna da me i muž proglasi totalnom ludačom i da kaže kako grešim u vaspitanju, ali pristala sam. Obrazložiću: da li postoji i jedan razlog zašto se ne sme kititi jelka u sred avgusta? Ne postoji. Zabavno je, lepo je, pozitivno je. I ako okitimo jelku u sred avgusta nećemo napraviti nikakav problem. Nije to kao da obučete kratke rukave u sred januara i odete na plažu! Znači nema razloga za NE. Jedino što nije dobro da detetu ispunjavam svaku želju i što ćemo „izgubiti „malo vremena, mada ne vidim to kao gubljenje vremena, ako ćemo se dobro zabaviti.

Ipak, nismo kitili jelku nego smo samo napisali pismo Deda Mrazu. Uspela sam dobrim pregovaračkim stavom da izmanipulišem i prolongiram kićenje jelke, a prodavnicu sa rasvetom sam obilazila u širokom luku.

Prvog novembra nisam imala ni jedan jedini razlog da ne okitimo jelku. Pa i u MAXI-ju je okićena!!! Uskoro će svi kititi. Zabava može da počne. Devetnaestog novembra smo prolazeći pored jedne prodavnice, uslikali u izlogu igračku koju Junior želi da mu donese Deda Mraz i poslali je lično Deda Mrazu (Viber-om). Dvadesetog novembra nas je posetio Deda Mraz. Pa ko će čekati još više od mesec dana!? Došao je krišom, ostavio poklon ispod jelke i nestao, kao što to Deda Mraz i inače radi. Niko ga nije video, ni čuo.

Objasnila sam Junioru da je Deda Mraz njemu prvom doneo poklon jer je on proglašen za najboljeg dečaka na svetu. Najbolji dečak na svetu prvi dobija poklon, pre sve druge dece.

Bio je oduševljen! Skako je od sreće. „Mama, jako sam srećan! Ja sam najbolji dečak na svetu! Ti si baš takvog htela, jel da?“

DA! Ja sam baš takvog htela, veselog i srećnog.

Nije skupo, probajte. Usrećite vaše mališane.

Četvorogodišnjak – šta sve može

Kada me je moj četvorogodišnjak jednog dana pitao da li i mali dečaci umiru, zaledila sam se. U prvi mah nisam imala odgovor (u stvari trebalo mi je vremena da razmislim šta da mu odgovorim tako da kod njega ni sada, a ni kasnije ne dovede do nekih „smetnji“, zabrinutosti, ne znam već ni sama do čega), a onda sam mu odgovorila onako kako jeste. Rekla sam mu da mogu da umru i mali dečaci, ali samo ako su jako bolesni. Posle toga sam počela i sama da razmišljam zašto me je to pitao. Hm, četvorogodišnjaci, ta čudna, ali divna stvorenja.

Definitivno dete od četiri godine više nije beba, sad je pravi mali pronalazač. Naše zajedničko vreme se pretvorilo u kviz – on pita, a ja kao na kvizu odgovaram. Po nekad me to baš zamori. 1000 zašto, 1000 mojih zato.

Četvorogodišnjaci uživaju u igri. Interesantne su im i bebe i odrasli ljudi. Četvorogodišnjaci su vrlo druželjubivi, bar oni koje sam ja sretala. Kroz igru uče i ozbiljno saosećaju sa drugima. Do sada igra i deljenje nije išlo, a sada može da se strpi, sačeka, podeli igračke – nije to još onako „ozbiljno“, ali je za svaku pohvalu.

Našla sam se u čudu kada mi je prvi put na sred ulice naredio da stanem da on pije vode. Stvarno sam pogrešila, dala sam mu flašicu i produžila dalje, ali me je njegov naređivački ton ozbiljno zabrinuo. Kasnije sam se navilkla da mi po nešto naredi i pronašla u tekstovima stručnjaka da je to „normalno“. Još nešto me je šokiralo, a to je začetak laži. Prepoznam još uvek kada izmišlja ili želi da prećuti nešto. Po nekad se pravim da verujem, ali kad pretera u fanraziranju moram da javno priznam da ne razumem o čemu se radi – on ima desetoro dece i živi jako daleko! ko bi to shvatio!? U svakom slučaju četvorogodišnjaci su rekorderi u pričanju i maštanju. Mislim da više nikada neće biti toliko pričljiv, kao sada.

Sa drugarima u vrtiću se često igraju tate i bebe. Pitam gde su mame, ali ostanem bez odgovora. Simpatiju ( tj dve) odavno ima, pa više ta tema nije toliko interesantna. Povremeno se pojavljuju i neki Buge i slični likovi, koje mi ne vidimo, ali su oni tu negde.

Sada već ozbiljno broji i prebrojava. Pred spavanje čitamo priče i on ih prepričava. Uznenadila sam se da zna adrese stanovanja najboljih drugara, kao i gde i šta rade njihovi roditelji. Impresionira ga „iks“ ili krst i gde god da ga vidi skreće mi pažnju na „iks“. Slabo crta i već sam se pomirila sa činjenicom da neće biti slikar. Povremeno radimo neke zadatke iz onih popularnih knjiga, u kojima se boji, crta i sl. Najviše voli da lepi sličice.

Mislila sam da moje dete ne zna da igra fudbal. Sa njim niko nikada nije igrao fudbal, ali nešto se uči i od drugara. Šutira loptu, hvata (malo nespretno), baca. Trči i skače već odavno, ali se sad mnogo spretnije penje i silazi niz stepenice. Zanimacija mu je da preskače šahtove ili da preskače linije na pešačkom. Savladao je i bicikl sa pomoćnim točkovima.

Dete od četiri godine bi trebalo da se oblači samo. Mi tu kao da malo zaostajemo. Mami tj meni je brže i lakše da ga obučem nego da čekam da prvo filozofira šta će obući, a onda i da eksperimentiše pa pantalone oblači preko glave i tako, ko zna šta bi mu još palo na pamet. Uglavnom zna da skine sve (mada to neće, ja ga uglavnom svlačim), a ne znam šta sve zna da obuče. Dugmad i pertle su nam problem.

U suštini ne kasnimo u razvoju, samo smo malo razmaženi, ali “ Volite svoju decu i kad su kriva, jer će ih život kažnjavati i kad nisu.“ što bi rekao čika Duško Radović.

Uverenja roditelja i deca

Sinoć dok sam prala zube, pred spavanje neke misli su mi se vrzmale po glavi. Um se ne gasi, sve dok ga ne uvežbmo da ćuti. Po nekad je dobro da ćuti, a po nekad nas dovede do rešenja. Razmišljam kako mi je skoro svaki bivši poslodava ostao dužan novac. Jedan je ostao celu platu, jedan više od četiri plate, jednog sam molila godinu dana posle isteka ugovora da mi plati i tako.

„Pa, ako ćemo iskreno, nisi ni zaslužila da ti Pera plati. Toliko si se zezala na tom poslu da dobro što nije tražio da ti njemu platiš. Mada, posao je bio obavljen i to profesionalno i uvek je sve bilo gotovo na vreme. Ali ipak, nisi se ni umorila. Za novac se treba umoriti. Ti si tamo išla kao na druženje. Bre, dobra ekipa, kao žurka i to svaki dan, i još tražiš pare. Ali dobra ekipa, vredna ekipa, baš smo dobro radili. Dolazila sam i nedeljom da uradim šta je trebalo. Nije to mala stvar projekti, papiri, gradilišta. Ozbiljne su to stvari. On je imao poverenja jer je znao da će sve biti na vreme i pod konac. Velika je to odgovornost. Pa kakv je to onda čovek, da ti ne plati više od četiri plate? Majku mu pa i Đoka ti je ostao dužan, a toliko si se trudila. A bilo ti je lepo. Sama si se organizovala i četiri firme si vodila za Đoku i ako ti to nije struka. Projekti posle posla, a četiri firme papirologija pre podne. Trči tamo, trči vamo, i kurir i sekretarica i arhitekta, sve sam mu bila. Pa kakvi su to ljudi? Zašto mi se to stalno dešava? Stalno naletim na nekog lošeg poslodavca i ostanem bez plate? A možda je nisam ni zaslužila? Da budemo jasni nisam se ni oznojila za taj dinar. Ali zašto stalno omalovažaš svoj rad? Dušo moja problem je u tebi! Jesi li se trudila? Jesam. Jesi li bila tačna i precizna? Jesam. Jesi li bila poštena? Jesam. Zašto onda misliš da ne zaslužuješ taj novac?!?!“

Pogledala sam se u ogledalo i ostala bez teksta. Više se nije čuo ni jedan glas u mojoj glavi, samo kapanje pene iz usta u lavabo. Čekala sam odgovor. Problem nije ni u Peri, ni u Đoki, problem je u meni u mojoj glavi u mom odnosu prema sebi u mojim uverenjima. Posle toliko godina shvatam da imam pogrešno uverenje.

Većina nas misli tj ima uverenje da je rad nešto gde se treba oznojiti i dobro pomučiti. Mislimo da se plaća samo ono kada posle osam (ili više) sati dođemo kući ugnjavljeni, izmoreni i poniženi. Posao koji volim ne zahteva težak rad. Posao koji je baš za mene je nešto u čemu uživam i nešto čemu se radujem i nije mi teško da ga obavljam i nedeljom. Uverenje da se samo kapljice znoja i maltretiranje plaćaju me je dovelo do mišljenja da nisam zaslužila platu tj novac koji mi duguju bivši poslodavci.

Uverenja su pretpostavke, koje imamo o sebi ili drugima. Uverenja nisu stvarnost, ali mi mislimo da jesu. Uverenja mogu biti korisna, ali isto tako, kao u ovom mom primeru, mogu biti vrlo štetna.

Neka uverenja su nam usadili roditelji. Recimo ako su vam stalno govorili da ste glupi vi ćete i sami misliti da ste glupi. Naši roditelji često nemaju dovoljno poverenja u svoju decu. Recimo ja sam arhitekta, ali moji roditelji nikada ne bi dozvolili da ima ja prjektujem kuću. Nije to iz zlobe ili neke želje da me omalovaže, oni nemaju poverenja u mene – kako ja, njihovo malo dete, da budem arhitekta ili bilo šta ozbiljno ili bilo ko sposoban? Kako mislite, dragi roditelji, da ja imam poverenja u sebe, ako vi nemate poverenja u mene? Vi ste me vaspitali!  Po nekad je bolje bilo podržati dete i u pogrešnom pravcu, nego mu „poseći krila“. Upravo zato detetu ne treba govoriti da nije dobro, da nije lepo, vredno, pametno ili nešto treće. Uverenja se grade ceo život, ali najvažnija su ona uverenja koja nam usade roditelji.

Naravno da će dete nekad pogrešiti. Ajde sada uzmite olovku u levu ruku i pišite! I?! Šta je sad, ne može?! Morate vežbati. Naravno. Tako i dete mora da vežba i baš zato ga nemojte sputavati i obeshrabriti. Pomozite mu. I ako hiljadu puta pogreši ispravite ga, nemojte ga kinjiti i reći da nije sposobno.

Neka uverenja se „vuku“ generacijama, neka su tu jer smo rođeni baš ovde, a ne negde drugde. Uverenja je lako usaditi, ali ih nije lako obrisati ili zameniti. Jako je teško da čovek koji misli da ne vredi i da je glup ili da nije dobar, pomeni uverenje i počne da poštuje sebe, da počne da vrednuje svoj rad. Nemojte da nam deca kada postanu ljudi ispravljaju naše današnje propuste zato što nas je šef javno uvredio ili nam je plata mala, umorni smo, nezadovoljni i mi sami imamo nepotrebna uverenja. Generacija koju vaspitavamo treba da bude bolja od nas, sa manje nepotrebnih uverenja, sa više ljubavi.

Svaki dan recite svom detetu:

Volim te!

Ti si vredan, pametan i dobar!

Ti si izuzetno biće puno ljubavi i ja sam baš takvog sina/ćerku želela!

Greške se daju ispraviti i ti ćeš se truditi da ih ispraviš!

Mislite svaki dan o vašim nepotrebnim uverenjima i nemojte ih posejati kod vaše dece. Ako mislite da se hleb zarađuje jedino kopajući jame, onda će i vaše dete jedino kopajući jame moći da zaradi za hleb. Ako mislite da vam je izobilje prirodno stanje, vaše dete će živeti u izobilju. Na kraju krajeva ništa vas ne košta da mu ne prenosite svoje strahove i ideje. Ne govorite detetu: svi su muškarci isti ili u Srbiji se ne može živeti ili nema posla ili škola ne vredi. To su uverenja, koja su danas u Srbiji na delu – to smo mislili sad to živimo. Znam, sad ćete mi reći „kako da živim obilje kada nemam ni račune da paltim?“ Pokušajte. Pokušajte da svojoj deci ne usađujete ta uverenja. Vi ili živite i dalje sa tim uverenjima ili se potrudite da ih obrišete, ali svojoj deci ih nemojte servirati.

Problemi svake mame – pi pi na sred ulice

Nedavno sam pročitala jedan hvaljeni tekst i moram priznati da nisam shvatila poentu. Priča je o problemu da li dete kada mu se pripiški na sred ulice pustiti da piški ili ga zamoliti da se strpi i potražiti kafić ili neki lokal. Opet napominjem nisam shvatila šta je pisac hteo da kaže tekstom, ali sam zahvalna jer me je taj tekst naveo na razmišljanje.

Prvo ću opisati kako mi to radimo. Da, mi smo od onih koji ne trepe, nego skinu gaće i piške na sred ulice. Pre nego krenemo u šetnju ili bilo gde pitam Juniora da li mu se piški, ali ipak se desi da mu se pripiški i na sred ulice. Jako mi je bitno da ne trpi i ta misao mi je preovladala, nad onom da li je sramota ili nešto slično. Potražim drvo, izvinite drago drveće, ali, sila Boga ne moli. Do sada nam se nije desilo da piškimo baš na asfaltu ili pešačkoj stazi, ali ako mogu životinje da piške po travi i da zapišavaju drveće, zašto je problem da moje dete uradi to isto?

Posle gorepomenutog teksta sam počela da razmišljam kako to vide drugi ljudi. Opet krećem od sebe – kako sam ja ranije, kad nisam imala dete, videla situaciju da dete piški na sred ulice. Ovako: da li je važnije šta ko misli ili da dete trpi da mu se piški? U svakom slučaju nije mi puno stalo do tuđeg mišljenja, a stalo mi je do svakog deteta, tako da još jedan glas ZA poprskati ulicu. Potpuno se slažem da treba potražiti zgodno mesto ili lokal tj toalet, ali po nekad to nije moguće. Daleko od toga da sam za golotinju na ulici, za bacanje smeća i prljanje ulice, ali ovde se radi o potpuno drugoj stvari – detetu se pripiškilo i vi ne znate šta ćete. Ovde se radi o problemu i o rešavanju problema. Naravno da nije lepo piškiti na ulici, ali šta ako nemate druge šanse. Pa i da sam u autobusu sa detetom kojem se piški da bih zaustavila autobus pre nego bi molila dete da trpi.

Pokušajte samo probno da uđete u lokal i zamolite da piškite u njihovom toaletu – ne verujem da ćete proći bar bez mrkog pogleda. Ako sednete i ostavite koju paricu kod njih u lokalu to je nešto drugo, a da samo piškite to neće moći tako lako, pa makar samo da dete piški.

Zato nemojte gledati mrko i sa mržnjom mame koje puste svoju decu da piške na sred ulice, ipak je zdravlje deteta na prvom mestu. Što se tiče velike nužde, o tom drugom prilikom.

Logoped – ići ili ne ići

Već odavno planiram, mada bolje reći pitam se da li posetiti logopeda. Znam da ako odvedem dete kod logopeda da se samo raspitam da li treba da ga vodim, odgovor će biti potvrdan i onda će krenuti višemesečna „muka“ odlaska na „treninge“ jezika. U suštini mislim da nije neophodno, jer Junior priča dosta razgovetno, s tim da je momentalno u bebećoj fazi pa stalno nešto tepa i njuca.

Do treće godine nije pričao skoro uopšte. Moja sestra, koja je inače velika pričalica, mi je predlagala da ga odvedem kod nje, da mu da malo vode iz klepetuše, ali razvezao mu se jezik pre. Sa tačno tri godine je toliko počeo da priča, da je moja svaka treća rečenica: „ćuti malo“. Neki put u prodavnici ili pijaci ne mogu da se skoncentrišem na kupovinu od njegovog pričanja.

 

I da se vratimo na izgovor reči. U suštini nije bitno pričanje, bitno je kako ko izgovara koje slovo. Problematično je LJ, po malo i R i po nekad Č,Ć i Š. Neka slova se malo mešaju G i K. Sve u svemu razumemo se. Ova moja dilema me je navela da potražim kako dete treba da se „ponaša“ u kom uzrastu, pa sada to delim sa vama:

„Očekivano ponašanje deteta:
do 3. meseca

–    trgne se kad čuje jak zvuk
–    prestaje da plače kad mu se obratite
–    menja način sisanja u zavisnosti od zvuka koji čuje
–    oglašava se kad je zadovoljno
–    plače različito u zavisnosti od svojih potreba
–    osmehuje se kad Vas vidi

do 6. meseca

–    okreće oči u pravcu zvuka
–    primećuje promene u Vašem glasu i reaguje na njih
–    primećuje zvučne igračke
–    obraća pažnju na muziku
–    oglašava se ponavljanjem određenih slogova (ma, ma, ma)
–    smeje se
–    vokalizuje oduševljenje i negodovanje

do 12. meseca

–    uživa u igrama skrivanja
–    okreće se i gleda u pravcu zvuka
–    sluša kad mu se obraćate
–    prepoznaje reči za predmete u svakodnevnoj upotrebi (sok, knjiga, šolja…)
–    odgovara na jednostavne zahteve („daj loptu”, „dođi ovde”)
–    brbljanje postaje intenzivnije, duže traje
–    oglašava se da bi privuklo pažnju
–    koristi gest da bi saopštilo šta želi (npr. podiže ruke da bi ga Vi uzeli)
–    imitira različite zvuke (onomatopeja)
–    oko prvog rođendana pojavljuje se prva reč, tj. reč sa značenjem

1 – 2. godine

–    pokazuje određene delove tela na zehtev
–    pokazuje i imenuje slike u knjizi
–    odgovara na jednostavne naloge („gde je meda?”)
–    sluša kratke priče i pesme
–    svakodnevno bogati svoj rečnik
–    postavlja jednostavna pitanja (gde je …?, šta je…?)
–    spaja dve reči i formira prostu rečenicu („daj sok”, „beba pava”)

2 – 3. godine

–    razume razliku u značenju (veliko – malo, idi – stani)
–    odgovara na dva naloga data istovremeno („uzmi loptu i stavi je u kutiju”)
–    sluša i uživa dok mu pričate duže priče
–    zna da imenuje skoro sve stvari iz okruženja
–    ima rečenicu od 2-3 reči
–    svakodnevno bogati rečnik i proširuje rečenicu
–    govor deteta je razumljiv porodici

3 – 4. godine

–    odgovara na pitanja ko?, šta?, gde?, zašto?
–    opisuje šta se desilo u vrtiću, parku, prodavnici…
–    koristi rečenicu od 4 reči
–    u govoru ne ponavlja slogove ni reči
–    sa 3 godine treba korektno da izgovara glasove s, z i c, a sa 4 godine š, ž, č i l
–    govor deteta je razumljiv i široj socijalnoj sredini

4 – 5. godine

–    zainteresovan je za kraće priče i daje odgovore na jednostavna pitanja u vezi pročitane priče
–    razume reči koje se odnose na vreme (juče, danas, sutra) i razume odnose (prvi, poslednji, sledeći)
–    razume većinu onoga što čuje u kući ili vrtiću
–    rečenica postaje sadržajnija (npr. Najveća crvena jabuka je moja)
–    priča priče i drži se teme
–    bez problema komunicira sa drugom decom i odraslima
–    rimuje reči
–    sa 5 godina pravilno izgovara sve glasove srpskog jezika
–    govor je gramatički uredan (ne greši u rodu, broju, ni padežu, kao ni u vremenu radnje)

Odstupanja od navedene liste svakako postoje. Ali, ako primetite da Vaše dete ne ispunjava više normi navedenih za njegov uzrast obavezno potražite pomoć stručnjaka – logopeda. U suprotnom, veća je verovatnoća za kasnije veće i ozbiljnije probleme u govoru, jeziku i komunikaciji uopšte, probleme u ponašanju, učenju, čitanju, pisanju i socijalnim interakcijama.“

izvor: stetoskop.info

Iz više pročitanih tekstova, shvatila sam da do kraja treće godine dete treba ispravno da izgovara sve samoglasnike i sledeće suglasnike: p, b, m, n, j, t, d, k, g, v, h, l, f. Može da meša T i D ili K i G. Sa četiti i po godine treba da ispravno izgovara  S, Z i C, kao i LJ i NJ. R – ubedljivo najveći problem većini se toleriše do četiri i po godine. U petoj godini treba da izgovara ispravno  Š,Ž,Č,Ć,Đ i DŽ. Tako da Junior još uvek ima vremena, ali ga oprezno pratim i redovno ispravljam.

 

Vakcinacija dece

Sigurna sam da smo svi čuli za epidemiju malih boginja i da smo se svi naježili od te informacije. Nekoliko mama me je pitalo šta mislim o vakcinaciji i zaista nisam imala jasan odgovor na to pitanje – nisam želela da preuzmen odgovornost, jer kod nas i ako je obavezno vakcinisanje, postoje „krivine“ pa može da se izbegne.

Javno ću reći moj odgovor po pitanju vakcinacije dece: Moje dete je uredno vakcinisano i stvarno mislim da sam dobro uradila. Verujem pedijatru i neću uopšte da zalazim ni u njenu/njegovu stručnost ni u detalje zašto, kako…. pitala sam šta misli o vakcinaciji i pedijatar mi je odgovorila da misli da dete treba da se vakciniše. I ona je majka i njena decu su vakcinisana. Više pitanja nisam postavljala.

Evo celog teksta sa trudnocaizdravlje.rs – kalendar vakcinacije

U našoj zemlji postoji obavezna imunizacija (vakcinacija) dece, a mi smo Vam predočili i mogućnosti vakcinacije, vakcinama koje nisu obavezne, već se daju na preporuku lekara, uz dogovor roditelja sa izabranim pedijatrom.

Suština vakcinacije je razvijanje imuniteta (otpornosti) na teške zarazne bolesti, odnosno sprečavanje oboljevanja od istih.

Takođe je važno i da se pridržavate optimalnog termina za vakcinaciju (uzrast deteta), jer ćete tako na najbolji način zaštititi dete od teških infektivnih bolesti i obezbediti mu najbolje uslove da u punoj meri razvije svoj potencijal za rast i razvoj u zdravu odraslu osobu.

Kalendar obaveznih vakcina:

Na rodjenju
BCG (vakcina protiv tuberkuloze ) i HB (vakcina protiv hepatitisa B )

U drugom mesecu
Druga doza HB vakcine

U trećem mesecu
Prva doza DTP ( vakcina protiv difterije, tetanusa i velikog kašlja ), IPV ( vakcina protiv dečije paralize ),i Hib ( vakcina protiv hemofiliusa influence tip B )

Sa navršena tri ipo meseca
Druga doza DTP, IPV i Hib

Do navršenih šest meseci
Treća doza HB, DTP, IPV i Hib

Od 12 do 15 meseci
MMR ( vakcina protiv malih boginja, zaušaka i rubele )

Od 17 do 24. meseca
Prva revakcinacija DTP, IPV i Hib

U sedmoj godini
Prva revakcinacija MMR i druga revakcinacija OPV ( vakcina protiv dečje parlize ) DT ( vakcina protiv difterije i tetanusa )

U 14. godini
Treća revakcinacija OPV i DT

Osim obaveznih vakcina, kod nas postoje i vakcine protiv sledećih bolesti.

Influence (gripa)

Vakcinu protiv sezonskog gripa mogu da prime deca starija od šest meseci.

Rotavirusni gastroenteritis

Rotavirus je čest uzročnik proliva (dijareje) i najčešće pogađa decu između šest meseci i pet godina. Uz dijareju se često javljaju i visoka temperatura, i povraćanje. Virus u dečji organizam ulazi fekooralno-fekalnim putem ili preko sekreta iz nosa i pljuvačke. Vakcinu protiv rota virusa preporučljivo je davati deci između šeste nedelje i šestog meseca života.

Hepatitisa A

Hepatitis A je oboljenje jetre koje se prenosi prljavim rukama. Optimalan uzrast za prvu dozu vakcine je period između navršene prve godine života i 23. meseca, dok se druga doza daje najranije šest meseci, a najkasnije 12 posle prve doze.
Vakcina se može dati i kasnije, ali svakako pre nego što dete krene u jaslice, vrtić ili školu.

Pneumokoka

Pneumokok je bakterija koja najčešće izaziva upalu srednjeg uha i sinusa, a u nekim slučajevima upalu pluća, meningitis (zapaljenje spoljašnjih omotača mozga) i sepsu. Vakcinacija protiv pneumokoka preporučuje se deci koja imaju česte upale uha i bronhitise. Broj doza vakcine koje će dete primiti zavisi od uzrasta u kome se započinje vakcinacija. Od 2018. godine vakcinacija protiv pneumokoka ulazi u kalendar obavezne imunizacije u našoj zemlji.

Varičele

Virus varičele izaziva ovčije boginje. Vakcinom se prevenira ova zarazna bolest. Ona se daje u dve doze, a najbolji period za vakcinaciju je kada dete napuni dve godine. Stepen zaštite vakcinom veoma je visok i dostiže 96 odsto. Vakcina se daje i nakon što je došlo do kontakta sa obolelim od ovčjih boginja, jer ona ublažava simptome bolesti ako do nje dođe.

Izvor: trudnocaizdravlje.rs

Greške u vaspitanju

Pismo mame iz Novog Sada

Mama sam dva dečaka. Stariji sin ima skoro četiri godine, a mlađi 14 meseci. Trudila sam se da ih vaspitam na najbolji mogući način, a pre par dana sam shvatila da sam napravila grešku.

Kada sam došla u vrtić po starijeg sina vaspitačica mi je ispričala scenu od pre par sati. Moj stariji sin spada u najstariju decu i najkrupniji je u grupi. Prvo ga je napala duplo manja devojčica ( svađa zbog igračke) i on se uopšte nije branio. Posle toga ga je napao drugar i moj sin se opet nije ni branio. Kada ga neko napadne on se ukipi i, ako je to drugo dete grubo, počne da plače. Vaspitačica mu je u oba slučaja rekla da treba da se brani.

Uvek kada je dolazilo do prepirke u kući, između njega i mog mlađeg sina, ja sam govorila da ne sme da udari, gurne ili na bilo koji način „silom“ rešava problem, tako da on sada ne zna da se brani. Ni ako mu je stalo do nečega ( igračke) on se „ne bori“, ne reaguje, ukipi se i pati. Mlađi sin je to počeo da koristi i postaje sve opasniji, dok je stariji postao plačljiv i sa smanjenim samopouzdanjem.

 

Sada moram da naučim starijeg sina da se brani, da reaguje ako mu je do nečega stalo i da ne dozvoljava da ga maltretiraju.