Category Archives: dete

Ovde ćemo se baviti svim problemima koji muče običnu mamu.

Četvorogodišnjak – šta sve može

Kada me je moj četvorogodišnjak jednog dana pitao da li i mali dečaci umiru, zaledila sam se. U prvi mah nisam imala odgovor (u stvari trebalo mi je vremena da razmislim šta da mu odgovorim tako da kod njega ni sada, a ni kasnije ne dovede do nekih „smetnji“, zabrinutosti, ne znam već ni sama do čega), a onda sam mu odgovorila onako kako jeste. Rekla sam mu da mogu da umru i mali dečaci, ali samo ako su jako bolesni. Posle toga sam počela i sama da razmišljam zašto me je to pitao. Hm, četvorogodišnjaci, ta čudna, ali divna stvorenja.

Definitivno dete od četiri godine više nije beba, sad je pravi mali pronalazač. Naše zajedničko vreme se pretvorilo u kviz – on pita, a ja kao na kvizu odgovaram. Po nekad me to baš zamori. 1000 zašto, 1000 mojih zato.

Četvorogodišnjaci uživaju u igri. Interesantne su im i bebe i odrasli ljudi. Četvorogodišnjaci su vrlo druželjubivi, bar oni koje sam ja sretala. Kroz igru uče i ozbiljno saosećaju sa drugima. Do sada igra i deljenje nije išlo, a sada može da se strpi, sačeka, podeli igračke – nije to još onako „ozbiljno“, ali je za svaku pohvalu.

Našla sam se u čudu kada mi je prvi put na sred ulice naredio da stanem da on pije vode. Stvarno sam pogrešila, dala sam mu flašicu i produžila dalje, ali me je njegov naređivački ton ozbiljno zabrinuo. Kasnije sam se navilkla da mi po nešto naredi i pronašla u tekstovima stručnjaka da je to „normalno“. Još nešto me je šokiralo, a to je začetak laži. Prepoznam još uvek kada izmišlja ili želi da prećuti nešto. Po nekad se pravim da verujem, ali kad pretera u fanraziranju moram da javno priznam da ne razumem o čemu se radi – on ima desetoro dece i živi jako daleko! ko bi to shvatio!? U svakom slučaju četvorogodišnjaci su rekorderi u pričanju i maštanju. Mislim da više nikada neće biti toliko pričljiv, kao sada.

Sa drugarima u vrtiću se često igraju tate i bebe. Pitam gde su mame, ali ostanem bez odgovora. Simpatiju ( tj dve) odavno ima, pa više ta tema nije toliko interesantna. Povremeno se pojavljuju i neki Buge i slični likovi, koje mi ne vidimo, ali su oni tu negde.

Sada već ozbiljno broji i prebrojava. Pred spavanje čitamo priče i on ih prepričava. Uznenadila sam se da zna adrese stanovanja najboljih drugara, kao i gde i šta rade njihovi roditelji. Impresionira ga „iks“ ili krst i gde god da ga vidi skreće mi pažnju na „iks“. Slabo crta i već sam se pomirila sa činjenicom da neće biti slikar. Povremeno radimo neke zadatke iz onih popularnih knjiga, u kojima se boji, crta i sl. Najviše voli da lepi sličice.

Mislila sam da moje dete ne zna da igra fudbal. Sa njim niko nikada nije igrao fudbal, ali nešto se uči i od drugara. Šutira loptu, hvata (malo nespretno), baca. Trči i skače već odavno, ali se sad mnogo spretnije penje i silazi niz stepenice. Zanimacija mu je da preskače šahtove ili da preskače linije na pešačkom. Savladao je i bicikl sa pomoćnim točkovima.

Dete od četiri godine bi trebalo da se oblači samo. Mi tu kao da malo zaostajemo. Mami tj meni je brže i lakše da ga obučem nego da čekam da prvo filozofira šta će obući, a onda i da eksperimentiše pa pantalone oblači preko glave i tako, ko zna šta bi mu još palo na pamet. Uglavnom zna da skine sve (mada to neće, ja ga uglavnom svlačim), a ne znam šta sve zna da obuče. Dugmad i pertle su nam problem.

U suštini ne kasnimo u razvoju, samo smo malo razmaženi, ali “ Volite svoju decu i kad su kriva, jer će ih život kažnjavati i kad nisu.“ što bi rekao čika Duško Radović.

Uverenja roditelja i deca

Sinoć dok sam prala zube, pred spavanje neke misli su mi se vrzmale po glavi. Um se ne gasi, sve dok ga ne uvežbmo da ćuti. Po nekad je dobro da ćuti, a po nekad nas dovede do rešenja. Razmišljam kako mi je skoro svaki bivši poslodava ostao dužan novac. Jedan je ostao celu platu, jedan više od četiri plate, jednog sam molila godinu dana posle isteka ugovora da mi plati i tako.

„Pa, ako ćemo iskreno, nisi ni zaslužila da ti Pera plati. Toliko si se zezala na tom poslu da dobro što nije tražio da ti njemu platiš. Mada, posao je bio obavljen i to profesionalno i uvek je sve bilo gotovo na vreme. Ali ipak, nisi se ni umorila. Za novac se treba umoriti. Ti si tamo išla kao na druženje. Bre, dobra ekipa, kao žurka i to svaki dan, i još tražiš pare. Ali dobra ekipa, vredna ekipa, baš smo dobro radili. Dolazila sam i nedeljom da uradim šta je trebalo. Nije to mala stvar projekti, papiri, gradilišta. Ozbiljne su to stvari. On je imao poverenja jer je znao da će sve biti na vreme i pod konac. Velika je to odgovornost. Pa kakv je to onda čovek, da ti ne plati više od četiri plate? Majku mu pa i Đoka ti je ostao dužan, a toliko si se trudila. A bilo ti je lepo. Sama si se organizovala i četiri firme si vodila za Đoku i ako ti to nije struka. Projekti posle posla, a četiri firme papirologija pre podne. Trči tamo, trči vamo, i kurir i sekretarica i arhitekta, sve sam mu bila. Pa kakvi su to ljudi? Zašto mi se to stalno dešava? Stalno naletim na nekog lošeg poslodavca i ostanem bez plate? A možda je nisam ni zaslužila? Da budemo jasni nisam se ni oznojila za taj dinar. Ali zašto stalno omalovažaš svoj rad? Dušo moja problem je u tebi! Jesi li se trudila? Jesam. Jesi li bila tačna i precizna? Jesam. Jesi li bila poštena? Jesam. Zašto onda misliš da ne zaslužuješ taj novac?!?!“

Pogledala sam se u ogledalo i ostala bez teksta. Više se nije čuo ni jedan glas u mojoj glavi, samo kapanje pene iz usta u lavabo. Čekala sam odgovor. Problem nije ni u Peri, ni u Đoki, problem je u meni u mojoj glavi u mom odnosu prema sebi u mojim uverenjima. Posle toliko godina shvatam da imam pogrešno uverenje.

Većina nas misli tj ima uverenje da je rad nešto gde se treba oznojiti i dobro pomučiti. Mislimo da se plaća samo ono kada posle osam (ili više) sati dođemo kući ugnjavljeni, izmoreni i poniženi. Posao koji volim ne zahteva težak rad. Posao koji je baš za mene je nešto u čemu uživam i nešto čemu se radujem i nije mi teško da ga obavljam i nedeljom. Uverenje da se samo kapljice znoja i maltretiranje plaćaju me je dovelo do mišljenja da nisam zaslužila platu tj novac koji mi duguju bivši poslodavci.

Uverenja su pretpostavke, koje imamo o sebi ili drugima. Uverenja nisu stvarnost, ali mi mislimo da jesu. Uverenja mogu biti korisna, ali isto tako, kao u ovom mom primeru, mogu biti vrlo štetna.

Neka uverenja su nam usadili roditelji. Recimo ako su vam stalno govorili da ste glupi vi ćete i sami misliti da ste glupi. Naši roditelji često nemaju dovoljno poverenja u svoju decu. Recimo ja sam arhitekta, ali moji roditelji nikada ne bi dozvolili da ima ja prjektujem kuću. Nije to iz zlobe ili neke želje da me omalovaže, oni nemaju poverenja u mene – kako ja, njihovo malo dete, da budem arhitekta ili bilo šta ozbiljno ili bilo ko sposoban? Kako mislite, dragi roditelji, da ja imam poverenja u sebe, ako vi nemate poverenja u mene? Vi ste me vaspitali!  Po nekad je bolje bilo podržati dete i u pogrešnom pravcu, nego mu „poseći krila“. Upravo zato detetu ne treba govoriti da nije dobro, da nije lepo, vredno, pametno ili nešto treće. Uverenja se grade ceo život, ali najvažnija su ona uverenja koja nam usade roditelji.

Naravno da će dete nekad pogrešiti. Ajde sada uzmite olovku u levu ruku i pišite! I?! Šta je sad, ne može?! Morate vežbati. Naravno. Tako i dete mora da vežba i baš zato ga nemojte sputavati i obeshrabriti. Pomozite mu. I ako hiljadu puta pogreši ispravite ga, nemojte ga kinjiti i reći da nije sposobno.

Neka uverenja se „vuku“ generacijama, neka su tu jer smo rođeni baš ovde, a ne negde drugde. Uverenja je lako usaditi, ali ih nije lako obrisati ili zameniti. Jako je teško da čovek koji misli da ne vredi i da je glup ili da nije dobar, pomeni uverenje i počne da poštuje sebe, da počne da vrednuje svoj rad. Nemojte da nam deca kada postanu ljudi ispravljaju naše današnje propuste zato što nas je šef javno uvredio ili nam je plata mala, umorni smo, nezadovoljni i mi sami imamo nepotrebna uverenja. Generacija koju vaspitavamo treba da bude bolja od nas, sa manje nepotrebnih uverenja, sa više ljubavi.

Svaki dan recite svom detetu:

Volim te!

Ti si vredan, pametan i dobar!

Ti si izuzetno biće puno ljubavi i ja sam baš takvog sina/ćerku želela!

Greške se daju ispraviti i ti ćeš se truditi da ih ispraviš!

Mislite svaki dan o vašim nepotrebnim uverenjima i nemojte ih posejati kod vaše dece. Ako mislite da se hleb zarađuje jedino kopajući jame, onda će i vaše dete jedino kopajući jame moći da zaradi za hleb. Ako mislite da vam je izobilje prirodno stanje, vaše dete će živeti u izobilju. Na kraju krajeva ništa vas ne košta da mu ne prenosite svoje strahove i ideje. Ne govorite detetu: svi su muškarci isti ili u Srbiji se ne može živeti ili nema posla ili škola ne vredi. To su uverenja, koja su danas u Srbiji na delu – to smo mislili sad to živimo. Znam, sad ćete mi reći „kako da živim obilje kada nemam ni račune da paltim?“ Pokušajte. Pokušajte da svojoj deci ne usađujete ta uverenja. Vi ili živite i dalje sa tim uverenjima ili se potrudite da ih obrišete, ali svojoj deci ih nemojte servirati.

Problemi svake mame – pi pi na sred ulice

Nedavno sam pročitala jedan hvaljeni tekst i moram priznati da nisam shvatila poentu. Priča je o problemu da li dete kada mu se pripiški na sred ulice pustiti da piški ili ga zamoliti da se strpi i potražiti kafić ili neki lokal. Opet napominjem nisam shvatila šta je pisac hteo da kaže tekstom, ali sam zahvalna jer me je taj tekst naveo na razmišljanje.

Prvo ću opisati kako mi to radimo. Da, mi smo od onih koji ne trepe, nego skinu gaće i piške na sred ulice. Pre nego krenemo u šetnju ili bilo gde pitam Juniora da li mu se piški, ali ipak se desi da mu se pripiški i na sred ulice. Jako mi je bitno da ne trpi i ta misao mi je preovladala, nad onom da li je sramota ili nešto slično. Potražim drvo, izvinite drago drveće, ali, sila Boga ne moli. Do sada nam se nije desilo da piškimo baš na asfaltu ili pešačkoj stazi, ali ako mogu životinje da piške po travi i da zapišavaju drveće, zašto je problem da moje dete uradi to isto?

Posle gorepomenutog teksta sam počela da razmišljam kako to vide drugi ljudi. Opet krećem od sebe – kako sam ja ranije, kad nisam imala dete, videla situaciju da dete piški na sred ulice. Ovako: da li je važnije šta ko misli ili da dete trpi da mu se piški? U svakom slučaju nije mi puno stalo do tuđeg mišljenja, a stalo mi je do svakog deteta, tako da još jedan glas ZA poprskati ulicu. Potpuno se slažem da treba potražiti zgodno mesto ili lokal tj toalet, ali po nekad to nije moguće. Daleko od toga da sam za golotinju na ulici, za bacanje smeća i prljanje ulice, ali ovde se radi o potpuno drugoj stvari – detetu se pripiškilo i vi ne znate šta ćete. Ovde se radi o problemu i o rešavanju problema. Naravno da nije lepo piškiti na ulici, ali šta ako nemate druge šanse. Pa i da sam u autobusu sa detetom kojem se piški da bih zaustavila autobus pre nego bi molila dete da trpi.

Pokušajte samo probno da uđete u lokal i zamolite da piškite u njihovom toaletu – ne verujem da ćete proći bar bez mrkog pogleda. Ako sednete i ostavite koju paricu kod njih u lokalu to je nešto drugo, a da samo piškite to neće moći tako lako, pa makar samo da dete piški.

Zato nemojte gledati mrko i sa mržnjom mame koje puste svoju decu da piške na sred ulice, ipak je zdravlje deteta na prvom mestu. Što se tiče velike nužde, o tom drugom prilikom.

Logoped – ići ili ne ići

Već odavno planiram, mada bolje reći pitam se da li posetiti logopeda. Znam da ako odvedem dete kod logopeda da se samo raspitam da li treba da ga vodim, odgovor će biti potvrdan i onda će krenuti višemesečna „muka“ odlaska na „treninge“ jezika. U suštini mislim da nije neophodno, jer Junior priča dosta razgovetno, s tim da je momentalno u bebećoj fazi pa stalno nešto tepa i njuca.

Do treće godine nije pričao skoro uopšte. Moja sestra, koja je inače velika pričalica, mi je predlagala da ga odvedem kod nje, da mu da malo vode iz klepetuše, ali razvezao mu se jezik pre. Sa tačno tri godine je toliko počeo da priča, da je moja svaka treća rečenica: „ćuti malo“. Neki put u prodavnici ili pijaci ne mogu da se skoncentrišem na kupovinu od njegovog pričanja.

 

I da se vratimo na izgovor reči. U suštini nije bitno pričanje, bitno je kako ko izgovara koje slovo. Problematično je LJ, po malo i R i po nekad Č,Ć i Š. Neka slova se malo mešaju G i K. Sve u svemu razumemo se. Ova moja dilema me je navela da potražim kako dete treba da se „ponaša“ u kom uzrastu, pa sada to delim sa vama:

„Očekivano ponašanje deteta:
do 3. meseca

–    trgne se kad čuje jak zvuk
–    prestaje da plače kad mu se obratite
–    menja način sisanja u zavisnosti od zvuka koji čuje
–    oglašava se kad je zadovoljno
–    plače različito u zavisnosti od svojih potreba
–    osmehuje se kad Vas vidi

do 6. meseca

–    okreće oči u pravcu zvuka
–    primećuje promene u Vašem glasu i reaguje na njih
–    primećuje zvučne igračke
–    obraća pažnju na muziku
–    oglašava se ponavljanjem određenih slogova (ma, ma, ma)
–    smeje se
–    vokalizuje oduševljenje i negodovanje

do 12. meseca

–    uživa u igrama skrivanja
–    okreće se i gleda u pravcu zvuka
–    sluša kad mu se obraćate
–    prepoznaje reči za predmete u svakodnevnoj upotrebi (sok, knjiga, šolja…)
–    odgovara na jednostavne zahteve („daj loptu”, „dođi ovde”)
–    brbljanje postaje intenzivnije, duže traje
–    oglašava se da bi privuklo pažnju
–    koristi gest da bi saopštilo šta želi (npr. podiže ruke da bi ga Vi uzeli)
–    imitira različite zvuke (onomatopeja)
–    oko prvog rođendana pojavljuje se prva reč, tj. reč sa značenjem

1 – 2. godine

–    pokazuje određene delove tela na zehtev
–    pokazuje i imenuje slike u knjizi
–    odgovara na jednostavne naloge („gde je meda?”)
–    sluša kratke priče i pesme
–    svakodnevno bogati svoj rečnik
–    postavlja jednostavna pitanja (gde je …?, šta je…?)
–    spaja dve reči i formira prostu rečenicu („daj sok”, „beba pava”)

2 – 3. godine

–    razume razliku u značenju (veliko – malo, idi – stani)
–    odgovara na dva naloga data istovremeno („uzmi loptu i stavi je u kutiju”)
–    sluša i uživa dok mu pričate duže priče
–    zna da imenuje skoro sve stvari iz okruženja
–    ima rečenicu od 2-3 reči
–    svakodnevno bogati rečnik i proširuje rečenicu
–    govor deteta je razumljiv porodici

3 – 4. godine

–    odgovara na pitanja ko?, šta?, gde?, zašto?
–    opisuje šta se desilo u vrtiću, parku, prodavnici…
–    koristi rečenicu od 4 reči
–    u govoru ne ponavlja slogove ni reči
–    sa 3 godine treba korektno da izgovara glasove s, z i c, a sa 4 godine š, ž, č i l
–    govor deteta je razumljiv i široj socijalnoj sredini

4 – 5. godine

–    zainteresovan je za kraće priče i daje odgovore na jednostavna pitanja u vezi pročitane priče
–    razume reči koje se odnose na vreme (juče, danas, sutra) i razume odnose (prvi, poslednji, sledeći)
–    razume većinu onoga što čuje u kući ili vrtiću
–    rečenica postaje sadržajnija (npr. Najveća crvena jabuka je moja)
–    priča priče i drži se teme
–    bez problema komunicira sa drugom decom i odraslima
–    rimuje reči
–    sa 5 godina pravilno izgovara sve glasove srpskog jezika
–    govor je gramatički uredan (ne greši u rodu, broju, ni padežu, kao ni u vremenu radnje)

Odstupanja od navedene liste svakako postoje. Ali, ako primetite da Vaše dete ne ispunjava više normi navedenih za njegov uzrast obavezno potražite pomoć stručnjaka – logopeda. U suprotnom, veća je verovatnoća za kasnije veće i ozbiljnije probleme u govoru, jeziku i komunikaciji uopšte, probleme u ponašanju, učenju, čitanju, pisanju i socijalnim interakcijama.“

izvor: stetoskop.info

Iz više pročitanih tekstova, shvatila sam da do kraja treće godine dete treba ispravno da izgovara sve samoglasnike i sledeće suglasnike: p, b, m, n, j, t, d, k, g, v, h, l, f. Može da meša T i D ili K i G. Sa četiti i po godine treba da ispravno izgovara  S, Z i C, kao i LJ i NJ. R – ubedljivo najveći problem većini se toleriše do četiri i po godine. U petoj godini treba da izgovara ispravno  Š,Ž,Č,Ć,Đ i DŽ. Tako da Junior još uvek ima vremena, ali ga oprezno pratim i redovno ispravljam.

 

Vakcinacija dece

Sigurna sam da smo svi čuli za epidemiju malih boginja i da smo se svi naježili od te informacije. Nekoliko mama me je pitalo šta mislim o vakcinaciji i zaista nisam imala jasan odgovor na to pitanje – nisam želela da preuzmen odgovornost, jer kod nas i ako je obavezno vakcinisanje, postoje „krivine“ pa može da se izbegne.

Javno ću reći moj odgovor po pitanju vakcinacije dece: Moje dete je uredno vakcinisano i stvarno mislim da sam dobro uradila. Verujem pedijatru i neću uopšte da zalazim ni u njenu/njegovu stručnost ni u detalje zašto, kako…. pitala sam šta misli o vakcinaciji i pedijatar mi je odgovorila da misli da dete treba da se vakciniše. I ona je majka i njena decu su vakcinisana. Više pitanja nisam postavljala.

Evo celog teksta sa trudnocaizdravlje.rs – kalendar vakcinacije

U našoj zemlji postoji obavezna imunizacija (vakcinacija) dece, a mi smo Vam predočili i mogućnosti vakcinacije, vakcinama koje nisu obavezne, već se daju na preporuku lekara, uz dogovor roditelja sa izabranim pedijatrom.

Suština vakcinacije je razvijanje imuniteta (otpornosti) na teške zarazne bolesti, odnosno sprečavanje oboljevanja od istih.

Takođe je važno i da se pridržavate optimalnog termina za vakcinaciju (uzrast deteta), jer ćete tako na najbolji način zaštititi dete od teških infektivnih bolesti i obezbediti mu najbolje uslove da u punoj meri razvije svoj potencijal za rast i razvoj u zdravu odraslu osobu.

Kalendar obaveznih vakcina:

Na rodjenju
BCG (vakcina protiv tuberkuloze ) i HB (vakcina protiv hepatitisa B )

U drugom mesecu
Druga doza HB vakcine

U trećem mesecu
Prva doza DTP ( vakcina protiv difterije, tetanusa i velikog kašlja ), IPV ( vakcina protiv dečije paralize ),i Hib ( vakcina protiv hemofiliusa influence tip B )

Sa navršena tri ipo meseca
Druga doza DTP, IPV i Hib

Do navršenih šest meseci
Treća doza HB, DTP, IPV i Hib

Od 12 do 15 meseci
MMR ( vakcina protiv malih boginja, zaušaka i rubele )

Od 17 do 24. meseca
Prva revakcinacija DTP, IPV i Hib

U sedmoj godini
Prva revakcinacija MMR i druga revakcinacija OPV ( vakcina protiv dečje parlize ) DT ( vakcina protiv difterije i tetanusa )

U 14. godini
Treća revakcinacija OPV i DT

Osim obaveznih vakcina, kod nas postoje i vakcine protiv sledećih bolesti.

Influence (gripa)

Vakcinu protiv sezonskog gripa mogu da prime deca starija od šest meseci.

Rotavirusni gastroenteritis

Rotavirus je čest uzročnik proliva (dijareje) i najčešće pogađa decu između šest meseci i pet godina. Uz dijareju se često javljaju i visoka temperatura, i povraćanje. Virus u dečji organizam ulazi fekooralno-fekalnim putem ili preko sekreta iz nosa i pljuvačke. Vakcinu protiv rota virusa preporučljivo je davati deci između šeste nedelje i šestog meseca života.

Hepatitisa A

Hepatitis A je oboljenje jetre koje se prenosi prljavim rukama. Optimalan uzrast za prvu dozu vakcine je period između navršene prve godine života i 23. meseca, dok se druga doza daje najranije šest meseci, a najkasnije 12 posle prve doze.
Vakcina se može dati i kasnije, ali svakako pre nego što dete krene u jaslice, vrtić ili školu.

Pneumokoka

Pneumokok je bakterija koja najčešće izaziva upalu srednjeg uha i sinusa, a u nekim slučajevima upalu pluća, meningitis (zapaljenje spoljašnjih omotača mozga) i sepsu. Vakcinacija protiv pneumokoka preporučuje se deci koja imaju česte upale uha i bronhitise. Broj doza vakcine koje će dete primiti zavisi od uzrasta u kome se započinje vakcinacija. Od 2018. godine vakcinacija protiv pneumokoka ulazi u kalendar obavezne imunizacije u našoj zemlji.

Varičele

Virus varičele izaziva ovčije boginje. Vakcinom se prevenira ova zarazna bolest. Ona se daje u dve doze, a najbolji period za vakcinaciju je kada dete napuni dve godine. Stepen zaštite vakcinom veoma je visok i dostiže 96 odsto. Vakcina se daje i nakon što je došlo do kontakta sa obolelim od ovčjih boginja, jer ona ublažava simptome bolesti ako do nje dođe.

Izvor: trudnocaizdravlje.rs

Greške u vaspitanju

Pismo mame iz Novog Sada

Mama sam dva dečaka. Stariji sin ima skoro četiri godine, a mlađi 14 meseci. Trudila sam se da ih vaspitam na najbolji mogući način, a pre par dana sam shvatila da sam napravila grešku.

Kada sam došla u vrtić po starijeg sina vaspitačica mi je ispričala scenu od pre par sati. Moj stariji sin spada u najstariju decu i najkrupniji je u grupi. Prvo ga je napala duplo manja devojčica ( svađa zbog igračke) i on se uopšte nije branio. Posle toga ga je napao drugar i moj sin se opet nije ni branio. Kada ga neko napadne on se ukipi i, ako je to drugo dete grubo, počne da plače. Vaspitačica mu je u oba slučaja rekla da treba da se brani.

Uvek kada je dolazilo do prepirke u kući, između njega i mog mlađeg sina, ja sam govorila da ne sme da udari, gurne ili na bilo koji način „silom“ rešava problem, tako da on sada ne zna da se brani. Ni ako mu je stalo do nečega ( igračke) on se „ne bori“, ne reaguje, ukipi se i pati. Mlađi sin je to počeo da koristi i postaje sve opasniji, dok je stariji postao plačljiv i sa smanjenim samopouzdanjem.

 

Sada moram da naučim starijeg sina da se brani, da reaguje ako mu je do nečega stalo i da ne dozvoljava da ga maltretiraju.

Žrtve tehnološkog vaspitanja

Tekst koji sledi sam dobila od Aleksandra Arsenina konsultanta za bezbednost elektronskih sistema i
predsednik Pokreta za elektronsku  privatnost i zahvalna sam mu na tome.

Izlaganje sa naučnog skupa o porodici, 27. 04. 2011.

Deca i cele porodice kao žrtve tehnološkog vaspitanja su u ugroženoj grupi što je pokazao i rad na prevenciji i učešću u forenzičkim prikupljanjima dokaza protiv kriminalnih grupa(1) . Ja ću iz ovog iskustva obratiti pažnju na jedan nivo odnosa u porodici.

Do sada se dosta pričalo o konkretnim problemima kada je u pitanju uticaj tehnologije na svakodnevni život, u ovom izlaganju bih zadržao pažnju na jednom nivou iznad sirovog stanja problema, a to je svest o postojanju tehnologije. To je nešto što je zajedničko svim žrtvama i od čega zavisi da li imamo problem ili ne. Ovo izlaganje je nastalo iz praktičnog rada i sa osvrtom na jednu posebnu populaciju tehnoloških prestupnika i zavisnika.

Moderna porodica se poslednjih dvadeset godina nosi sa novim tehnološkim izazovima koji svoje lice pokazuju tek nakon određene vremenske distance. Danas, možemo o njima razgovarati mnogo spretnije jer uočavamo niz uticaja koji su se još pre deset godina činili normalnim. Danas o ovome pišu stručnjaci svetskih visina(2).

Tehnologija u svakodnevnom životu ima više slojeva i načina uticaja na čoveka, ja se u ovoj temi baziram na grupno stanje svesti u porodici i na svest pojedinca pod uticajem svakodnevnih tehnoloških izazova.

Da navedem nekoliko osnovnih  promena:
•    komunikacija (ono što je možda i prvo primetno),
•    odnos sa okruženjem i prema okruženju,
•    odnos prema svom biću i njegovim vrednostima i
•    vaspitanje (što direktno ima veze i sa budućnošću društva).

Moderna porodica poseduje „tehnološku svest“, to je način razmišljanja, poželjni društveni standard koji u sirovom stanju (kako ga često i zatičemo na žalost), ugrožava biće i veoma lako utiče na porodicu – negativno. Pomaže upravo raslojavanju porodice unutar nje same.

Svest o tehnologiji je mehanizam koji omogućava razuman, svestan i zdrav odnos prema izazovima. To je preventiva i prva linija odbrane.

Porodica sa tehnološkom svešću se raslojava. Podložna je najrazličitijim uticajima zavisnosti. U tim porodicama su primetni nepoželjni stavovi u vaspitanju, a zdravorazumni odnos kod svih njenih članova je odsutan. Ukoliko se kao takav gaji, godinama prerasta o ozbiljan problem izazivajući nezadovoljstva i nespremnost za izazove.

U mojoj praksi na prevenciji – sprečavanja zloupotrebe dece se pokazalo da „tehnološka svest“ vlada krivičnim prestupnicima i da isti taj model vlada decom ovisnicima ili ljudima koji su zloupotrebljeni zbog svoje nepažnje tj. smanjene svesti. Vidimo dokle i koliko dramatično se može razviti negativan uticaj i nepostojanje kritičke misli prema modernoj tehnologiji.

Mi u ovom slučaju nemamo problem samo sa preteranom potrebom za elektronskim pomagalima već imamo promenu unutrašnje svesti, promenu stanja duha! I to je ono što želim da naglasim u mom izlaganju.

Osobe sa ovakvim stanjem svesti imaju potpuno drugačiju percepciju, a sa takvim stanjem duha i problem sa doživljajem stvarnosti. Virtuelni svet nije samo 3d igra, to je stanje misli u koje raslabljene osobe rado beže.

Sve ovo spominjem upravo zbog toga što svakodnevna „nevidljiva“ tehnologija „doliva ulje na vatru“ ali to je moguće samo usled nedostatka kritičke misli o njoj(3)  što znači da tehnologija nije loša već da se često upotrebljava bez naročitog cilja ili radi potpuno pogrešnih ciljeva.

U suprotnom slučaju imamo svest o tehnologiji koja sve navedene odnose postavlja na prava mesta i nedozvoljava slobodan i besciljan doživljaj trenutnog komformizma.

Zašto je ovo bitno?  Osvrnućemo se sada samo na vaspitne faktore.

Zato što pri smanjenoj kritičkoj svesti imamo drugačiji sistem poimanja(4)   izazova i vaspitanja. Imamo decu koja odrastaju uz medije i tehnološka pomagala – savremene igračke koje sputavaju fizički razvoj(5)  , a na mentalnom nivou čine prilično sablasne uticaje.

Upotrebaljvajući bezgranično elektronska učila, podstičemo razne sindrome poput smanjene koncetracije, nezainteresovanosti… itd.

Sve ovo naglašavam iz dva razloga: prvi je da raslabljujemo porodicu uništavajući Bogom danu sposobnost razvoja i prilagođavanja okolini, a drugi je taj što je praksa pokazala da su deca – žrtve elektronskog nasilja bila vaspitana upravo po principima „tehnološke svesti“ – što znači da imamo primenjen negativan model i vidljive posledice na osnovu kojih možemo graditi dalji odnos u sistemu prevencije.

Ovaj trend će se sigurno nastaviti, neminovno ćemo kao pojedinci pratiti tehnološki napredak, a spremne su inovacije koje sve više uljuljkuju čoveka u fotelju – Couch potato(6)   je budućnost čoveka sa tehnološkom svešću.

Deca u ovakvim porodicama dobijaju drugačije vaspitne modele i ja ću nabrojati neke od njih (u negativnom smislu):
•    Razvoj kooperativnosti u igri
•    Razvoj samostalnosti
•    Podsticanje sigurnosti u sebe
•    Socijalna izlolacija
•    Umanjena samodisciplina i motivacija
•    Povećanje agresivnih misli i osećanja
•    Prihvatanje modela ispoljavanja agresije
•    Nasilje kao metod za rešavanja konflikata
•    Smanjena osetljivost na patnje drugih
•    Paranoja, strah, nerealna slika stvarnog nasilja, duševne bolesti

Što se ličnih sposobnosti tiče navodim:
•    Smanjenje kreativnosti i mišljenja
•    Odstranjivanje mašte
•    Problemi sa pažnjom, koncetracijom
•    Neusklađenost sa uzrasnim i individualnim karakteristikama
•    Problemi sa socijalnom interaksijom
•    Problemi sa motorikom, govornim aparatom, razvojem čula
•    Socijalno-emotivni razvoj
•    Razvoj komunikacije i stvaralaštva,
•    Kongitivni razvoj (upoznavanje materijalnog sveta, praktična upotreba saznanja, primena iskustva)
•    Fizički razvoj (problemi sa očnim pokretima, razvojem sitnih mišića i mikro motorika)
•    Aktivnost, životnost, podsticanje razvoja uopšte…

Sama porodica tako ulazi u jedan začarani krug tehnoloških zamki. Tehnološka svest je dakle, površno i ne kritično sagledavanje izazova koji se nude modernom društvu, a njihovo plasiranje je agresivno i bez skrupula. Danas imamo redove ljudi koji i po trideset sati čekaju ispred prodavnica da bi kupili novu verziju Vinodovsa ili AjPoda . Ovakav trend pomaže „osrednjavanju“ tj. mediokritetizaciji porodice, a naravno tada i celog društva što dalje vodi do posledica globalizacije i površnosti, a opet dalje vodi u stvaranje nemisleće generacije bez stavova i individualnosti – Orvel !

Prevencija
Prevencija je u kontinuiranoj i planiranoj edukaciji kompletnog društva jer se na žalost već izgubila mogućnost da se računa na samokontrolu pojedinca i ogroman deo populacije je duboko pod uticajem globalnih konglomerata  koji utiču na razvoj potrošačkog društva pri tome ne birajući metode.

Porodica i njeni članovi su jedinstveni, Bog nam je dao sposobnost razvijanja jedinstvenih individualnih sposobnosti, talenata, a pomenuti trendovi to u korenu uništavaju jer je potrošačka porodica jedino što vredi globalnoj ekonomiji, a misleća porodica je nešto što se tome protivi.

Za kraj ću da Orvelu poželim dobrodošlicu, i nadam se da će to probuditi brigu za porodicu!

Iskoristiću priliku da pozdravim ideju osnivanja ministarstva za porodicu koje će, siguran sam, preuzeti mnoge brige o kojima današnje društvo ne želi da misli.

———————————————————————-
1. www.internetservis.co.rs/zloupotreba/
2. http://www.google.com/search?sourceid=chrome&ie=UTF-8&q=children+and+modern+technology
3. „Kako živeti ne globalno“ – pojmovi i savremena tehnologija, autor: Aleksandar Arsenin, http://www.privatnost-srbija.com/preuzmi.htm
4. „Između ljubavi i sebičnosti“ – kako vaspitati decu u savremenom svetu, izdavač: Obraz svetački, „Dečija svest“ – problemi demonizacije, autor: Vera Abramenkova, 5. „Virtuelno detinjstvo“ – savremene tehnologije i deca, autor: Aleksandar Arsenin (http://www.privatnost-srbija.com/download/8%202010%20Virtuelno%20detinjstvo%20A5.pdf), 
5. Ranko Rajović i razvoj deteta http://www.youtube.com/watch?v=jQE8tbclvGg&feature=related
6. http://en.wikipedia.org/wiki/Sedentary_lifestyle

 

Kao dodatak postavljam link knjige Virtuelno detinjstvo autora Aleksandra Arsenina.

Naučite dete da voli

U prošlom tekstu sam, naširoko, pokušala da opišem da ljubav i briga ni u kom slučaju ne mogu da „idu u istom smeru“. Briga, strah, strepnja i sl. potiru ljubav.

Imam utisak da se poslednjih godima broj nesreća ( ovde mislim od onih malih i rešivih, do onih fatalnih nesreća) drastično povećao. Isto tako mislim da su roditelji „novijih generacija“ postali isuviše „naklonjeni“ deci. Današnje majke „gledaju u decu kao u ikonu“. Nekada, u mnogobrojnim porodicama decu je čuvala i baba i tetka, a Boga mi i starija sestra, koja jedva ima 5-6 godina. Dete je bilo slobodno. Nije bilo strašno , ako padne, ako se isprlja ( mada su naše bake prale na ruke). Danas se deci ne da da trče, da se oznoje, da se isprljaju i da ne nabrajam više, znate dobro o čemu pišem. Granica „ljubavi“ se vremenom pomerala, ali, čini mi se, u pogrešnom smeru.

Umesto, da smo u ovo „slobodno“ vreme od dece napravili slobodne, zadovoljne ljude, mi smo napravili nesposobne degenerike, koji niti znaju da vole sebe (a onda kako da vole bilo šta drugo?) niti su sposobni da bilo šta rade (kad ne znaju ni da trče, a ni da se oznoje), bezvoljni, neuspešni…

Kako da mi, koji smo naučili da je ljubav isto što i briga, naučimo našu decu da istinski vole? Obrazac se ponavlja i svaka generacija je u sve „dubljem mulju“. Desila nam se zamena teza. Ljubav je poistovećena sa strahom i brigom. Naša mama, umesto da nas voli ( i da nas nauči da volimo), naučila nas je da brinemo. Nije ona to namerno, da bi nam upropastila život, ona je tako naučena. Ona je prenela obrazac ponašanja na nas, malo uvećan, da bi mi sada, kada smo majke, prenele isti obrazac našoj deci, još malo uvećan. Majka koja ne strahuje za dete u spoljnom svetu – okolini, deluje kao da ne voli dete, kao da nije zainteresovana za dete i sl.

Evo primera. Moja drugarica i ja sa naše dvoje, zlatne dece, šetamo parkom. Deca se zaustave pored zidića i krene jurnjava. Stale smo da se deca izigraju. Prilazi nam pas. Moram ga opisati: matori, debeli Bigl. Jedva se gega od debljine, ali pošto očigledno voli decu, dolazi da vidi šta ovo dvoje naše zlatne dece radi. Ja kera nisam ni primetila, toliko je beznačajan, kao da nam je prišla veverica. Moja drugarica brzo hvata dete i preskače zidić. Ja razmišljam da li i ja sad treba da preskačem zidić (koji je oko pola metra visok) ili da teram matorog , bezopasnog psa ili šta sad uopšte ja treba da radim? Žena, vlasnica psa, liže sladoled na klupi i dovikuje: „jel se bojite psa? Neće, samo je čuo decu“

Pas me je pomirisao, okrenuo se i otišao. U vazduhu se osećao strah. Igra je prekinuta. Sve je od jednom potpuno bez veze. Drugarica se hvata za grudi i priča kako se plaši psa. Njena isprepadana ćerka samo što ne plače – „nepotrebni program“ se polako usađuje u malu glavicu.

Ne kažem da treba pustiti da pas izujeda dete, toliko toga se poslednjih dana desilo da zaista ne volim da vidim psa bez povodca, ali ne pravimo bespotrbnu pometnju. U toj sceni ona je brižna majka, a ja sam lujka koja je posmatrala scenu kao neki stranac, slučajni prolaznik (ili šta već?!). U suštini njeno dete je pretrpelo stres. Ona je pretrpela stres. Moje dete i ja smo videle matorog psa, koji voli decu. U tim situacijama i pas oseti nelagodu i može da ga cela scena „iznervira“. I pas je živo biće i retko napada ako je „sve u redu“ i oseća se pozitivna energija.

Još jedan vrlo loš obrazac ponašanja naših mama je ogovaranje deteta. Kada pričamo loše (o bilo kome, naročito o našem, rođenom detetu) uvlačimo lošu, negativnu energiju, koja kreće u pohod i „truje“ dete. Prvo otruje nas, loše misli, pa loše reči, pa loša dela, tako to ide. Ne kažem da treba preterivati u hvalisanju deteta, ali suzdržite se od iznošenja „prljavog veša“ u javnosti. Čim se žalite ( na dete ili bilo na šta) vi dobijate toga još više. To je prosto zakon po kome sve u prirodi funkcioniše. Pokušajte da kada vas pitaju o deci ne iznesete neke negativne stvari. Recite :“ zdravi su, uče, trude se“. To je sasvim dovoljno. Verujte, dobićete toga još više. Recite svaki dan, bar jednom, da volite svoje dete – detetu lično, u oči. Ostite tu vibraciju u sebi, dobićete je natrag još veću i snažniju. Uvek kada osetim da sam ljuta ili da nešto ne možemo da se dogovorimo, pa nastane neprijatna situacija, obavezno kažem detetu: „mama te voli i kad sam ljuta na tebe“ ili „mama te voli i kada se ne ponašaš lepo“. Znači, verujte mi. Ili proverite i sami…

Prekinimo loš obrazac vaspitanja gde je ljubav poistovećena sa strahom i brigom. Prekinimo da brinemo kada je dete na ispitu ili ima pismeni. Pustimo da dete rešava svoje probleme. Budimo tu da ga istinski volimo i da mu budemo podrška. Ako želimo uspešnog i zadovoljnog čoveka, nemojmo ga „trovati“ strahom i brigom.

Volite svoju decu, ne uništavajte ih

Odmah na početku ću vam napisat srž ovog teksta. Oni koji budu razumeli ne moraju uopšte čitati ovaj tekst, a oni koji ne shvate ili osete bilo kakvu nelagodnost zbog čitanja ili podsmeh, njima preporučujem da izdrže do kraja.

Volite svoju decu, nemojte brinuti za njih, nemojte se bojati i nemojte slutiti loš ishod.

Eto to je ta formula ljubavi ili ključ roditeljstva. Prva greška koju roditelji prave, odmah da podvučem NESVESNO tj NENAMERNO (jer i sami imaju „nepotreban program“, nasleđen od svojih roditelja) je da smatraju da je dete njihovo vlasništvo ili njihova kopija. Dete je individua za sebe, sa različitim željama, težnjama, ukusom. Dete kopira roditelje do momenta kada ih „preraste“ i onda više „ništa nemate zajedničko“ sa čovekom kojeg ste rodili (sem gena, rodbine i sl.). Srećno dete je slobodno dete. Dete koje je – ono što zaista jeste (autentično), ima ispunjen život, srećan život i uspešno je. Dete koje je raslo pod stegama svojh roditelja, kada odraste plaća psihijatre, troši energiju na „brisanje nekorisnih pograma“ i vežbanje novih programa.

Verovatno sada mislite da pišem gluposti, jer ne razumete. Ako ne razumete onda malo razmislite. Kada ste bili dete i kada ste želeli da obučete plavu suknju i narandžaste čarape, a mama vam to nije dozvoljavala, jer te se dve boje „ne slažu“. Koga uopšte briga da li se boje slažu, ako je taj dan „propao“ i vama i vašoj majci – vama jer vam nije „uslišena želja“, a deca kada im se ne usliši želja automatski to shvataju kao da ih ne volite, a i vašoj majci, koja se „napatila“ da vam objasni da „nećete biti lepi“ ( tj. prihvaćeni od okoline, tj da će vam se neka tamo teta smejati kad vas vidi „ubogaljenu“) pa onda je morala da vas presvlači, oblači, navlači – izgubila je i vreme i strpljenje i na kraju i jedna i druga krećete (tamo gde ste planirale) bez trunke energije, nadrndane, neraspoložene, posvađane, nezadovoljne.

To se ne dešava samo jednom, to se dešava svaki dan. Majka pokušava da vas ukalupi i da vam „izgradi ukus“ i „programira vas“ da ličite na bezbroj istih devojčica, koje su „složile boje“, samo da „ne štrčite“. Kasnije to prerasta u program koji vama samo šteti – nemate ukusa, gledate šta ko oblači i prilagođavate se tom obrazcu, a u duši vrištite jer to niste Autentični VI! Postajete podobni i poslušni, ali duboko nesrećni, uništeni.

Kada se skupi više takvih „nepotrbnih programa“ čovek ne može sam da se izbori sa njima i mora da traži pomoć stručnjaka. Onda gubi vreme i novac da isravi nešto do čega uopšte nije ni moralo doći, samo da je mama htela da vam obuče te čarapice sa tom suknjom.

Vratimo se na početak. Volite svoje dete, Volite ga kao čoveka, kao osobu. Ovde će „hejteri“ da kažu kako ne može dete u sred zime obući majcu kratkih rukava – ja to nisam rekla, dete nema iskustva i treba ga obući u skladu sa vremenskim prilikama i treba ga sačuvati od opasnosti. Pokušala sam da na jednom banalnom primeru plastično objasnim kako se pravi „nepotreban program“ kod rođenog deteta.

Ovaj prvi deo je bio vezan za prvi deo rečenice – volite svoju decu – nadam se da ste shvatili da želim da kažem da ih volite kao posebnu individuu, a ne kao vlasništvo! Volite ih bez nametanja svoje volje.

Drugi deo – nemojte brinuti za njih, nemojte se bojati i nemojte slutiti loš ishod, ću pokušati u nastavku da opišem, takođe plastično. Ljubav nosi najpozitivniju energiju i svako biće kome je ljubav upućena „raste“ u zdravu osobu. Isto je kada gajite biljke. Mazite ih i pazite i zalivate. Vi biljke volite, istinski. Dete, uglavnom volite na malo drugačiji način. I dete treba tako voleti, istinski. Pružati mu pozitivnu energiju, hraniti ga, pomagati mu, podržavati ga i bodriti. Međutim, kada bi naše roditelje pitalji da opišu ljubav oni bi (čast izuzetcima) rekli: „ja brinem za moje dete“; „ja strahujem da se ne povred“i; „ja slutim da će se nešto loše desiti kada moje dete nije pored mene“. Ovim izjavama vi „ubijate “ vašu rođenu decu, koju pri tom smatrate svojom imovinom. Pa to ne radite ni kućnim ljubimcima!

Čim brinete za dete vi ga ne volite – vi brinete. Vi tom detetu šaljete negativni impuls, negativnu energiju. Kao prvo štetite sebi jer gajite u sebi negativne misli i negativnu energiju, a onda „trujete“ i dete. Kako da se razvija kada vi brinete. Ako strahujete vi svoje dete „ubijate“ na najbrži mogući način. Strah je ubica svega pozitivnog, svega lepog, ljubavi. Da li vam se desilo da u mislima imate neku nesreću i plašite se da se nekom desilo nešto loše i da ubrzo saznate da se tom nekome baš i desilo nešto loše? Razmislite. Naš narod ima izreku „ne prizivaj zlo“. Poslušajte naše pametne pretke, koji su živeli mnogo više u skladu sa prirodom od nas.

Gajite vaše dete, kao da imate biljku kojoj svaki dan prilazite pozitivni, puni ljubavi, bez straha i briga i ne želite da je vežete za sebe ( da u svakom momentu znta šta radi, gde je i da li je ručala). Ljubav i strah se potiru, nikako briga i strah ne mogu da budu ljubav. Volite vašu decu, nemojte brinuti za njih, nemojte se bojati, ni razmišljati da može da im se desi nešto loše.

Sa trogodišnjakom zaglavljeni u liftu

Subota jutro, oko 8,30h, dok još većina komšija spava, moj sin i ja krećemo u nabavku. Ulazimo u lift, koji je nedavno popravljan i sad je „kao nov“, mada ima više od 40 godina. Sve radimo kao i uvek, zatvaramo vrata i pritiskamo „nulu“. Lift nije odmah krenuo, ali tome nisam pridavala pažnju. Junor me pita: „zašto nismo odmah krenuli?“, ja odgovaram da verovatno nismo dobro zatvorili vrata (mada se vrata zatvaraju sama, imaju teg, koji ih privuče). Prošli smo samo jdan i po sprat i zaustavili se. Stojimo između dva sprata. Za koji trenutak lift kreće. Zaustavlja se opet između prvog i drugog sprata. Očekujem da ubrzo krene, ali ništa. Pokušavam da pritisnem 1 pa 2…pa bilo koji taster. Onda stiskam STOP. Lift se ne pomera. Zovem muža da mu saopštim da smo zaglavljeni u liftu i tada Junior počinje da paniči. Shvatam da je sada najvažnije da pozovem pomoć i da budem “ ‘ladna kao špricer“. Kažem mu: „sad će mama da pozove Patrolne šape i oni će doći da nas izbave. Patrolne šape u akciju!“. Malo se nasmešio, ali kiselo. Zovem službu spasavanja ( ljudi koji održavaju lift) i brzo im objašnjavam u čemu je problem. Junior počinje da paniči. Ni meni nije sve jedno, ali znam da ako počnem i ja da paničim, onda će se sve pretvoriti u horor, posle koga Junior više neće hteti da ide liftom.

 

Čučnula sam pored njega, zagrlila ga, ali on insistira da ustaem: „isprljaćeš se!“. U njegovom glasu se oseća nervoza. Prosto mi naređuje. Netremice zuri u staklo na vratima lifta, kroz koje se vidi međuspratna konstrukcija. Stojimo tačno između dva stprata. Nailaze komšije i svi mi daju savete. Moram da budem fina, a najradije bih ih oterala do đavola. Sve sam pokušala i moram da svu pažnju posvetim detetu. Nema tu više filozofije i pametovanja. Moramo mirno sačekati majstore. Interesantno koliko naši ljudi znaju da, opkušavajući da pomognu, ili bar mi se činili da žele da mi pomognu, naprave više štete nego koristi. Pitali su me – kako Junior ne plače, kako smo se to uopšte zaglavili, da li sam probala da stiskam ovo i onon…. i još mnogo glupih i nepotrebnih pitanja. U tom momentu ja sam jedino trebala da pričam sa Juniorom.

 

U jednom momentu Junior počinje da se trese. Kao da mu je hladno. Pitam ga da li mu je hladno, on kaže da nije. Dete se trese, cvokoće. Zuri u međuspratnu. Ne plače, ali vidim da je jako uplašen. Ne znam šta da radim. Po glavi mi se mota bezbroj gluposti. Već više od 10 minuta čekamo. Zvoni mi telefon. U tim momentima nisam ni bila svesna činjenica da je veliki plus što mi uopšte telefon radi, jer u novijim zgradama, sa novijim liftovima nema dometa – šta bi tek tada radila? Zove me čovek iz firme koja održava liftove, javlja da je ekipa krenula. Srećna sam , ali mislila sam da će mnogo brže doći.

Pada mi na pamet da pevamo. Junior obožava da peva i rado prihvata da peva. Prestaje da se trese, to je najvažnije. Peva, mada i dalje zuri u međuspratnu.

Spasiocima je trebalo više od 15 minuta da nas izbave. Najdužih 15 minuta u mom životu. Sada idemo uglavnom stepenicama. Kada se i usudimo da uđemo u lift Junior mora da gleda kroz stakleni prozor na vratima lifta da bi video da li će lift opet da se zaglavi. Nadam se da će uskoro zaboraviti.