Category Archives: drugi pišu

Tekstovi preuzeti sa drugih web platformi.

Snažna žena i muškarac-dečak: gde je lek za osvešćene partnerske odnose

Od kraja 19. veka položaj žena u društvu se znatno promenio. Feministički pokret je izdignuo žene iako se neravnopravnost žena u odnosu na muškarce i dalje očitava na raznim društvenim nivoima, kao što je niža prosečna plata za isti posao ili manja zastupljenost u političkim strukturama…

Osnaživanje žena na društvenom nivou omogućilo je razvijanje ambicije kod žena i preuzimanje poslova koji su pre bili rezervisani za muškarce. No, to im nije olakšalo ulogu majke, a uz to, društvo nije podsticalo muškarce da preuzmu ono što se tradicionalno smatralo „ženskim poslovima“. Tako ćemo na reklamama za banke videti, recimo, uspešne menadžerke, ali nigde nećemo videti kako se veliča slika muškarca koji pegla, kuva ili čisti kupatilo.

Mnoge žene danas rade sve – odgajaju decu, vode domaćinstvo, a sve to uz redovan posao na kom moraju biti jake i uspešne jer je to ono što diktiraju vrednosti kapitalizma. I kod žena i kod muškaraca se veliča snaga nasuprot mekoći i osećajnosti koji su presudni za dobar osećaj i stvaranje bliskosti.

Promenama u društvu menjaju se porodični i partnerski odnosi. Jedan od zanimljivih primera bliskosti koje je iznedrilo savremeno društvo je: snažna žena i muškarac koji teži da ostane večiti dečak. Ovaj primer je nastao jer snažna žena muškarca podseća na dominantnu majku koja će se pobrinuti za njegove potrebe. Mada ova konstelacija nikome u celosti ne odgovara, ipak nekom „delu“ muškarca i nekom „delu“ žene odgovara i zato se održava sve dotle dok i muškarac i žena ne izađu iz svojih uloga.

Carl Gustav Jung jezgrovito je izrazio uloge u koje nas vuče podsvest samo jednom rečenicom: „Sve dok ne osvestite podsvesno, ono će upravljati vašim životom i vi ćete to nazivati sudbinom.“ Nažalost, mnogi do kraja života ostanu u ulogama koje su usvojili u porodici, s osećanjem da nisu mogli drugačije, da im je takva „sudbina“. Mnoge žene ostanu snažne i opterećene, a mnogi muškarci umrtvljeni svojom dečijom ulogom koja odaje utisak sigurnosti, a zapravo je samo zamka koja ih vodi u stagnaciju i osećaj nekompetentnosti.

No, kao što smo već spomenuli, nekom „delu“ muškarca to odgovara, i to onom dečijem delu koji zbog majčine dominantnosti ili kritičnosti nije uspeo da se razvije u sposobnog mladića, a zatim i u muškarca koji svojom unutrašnjom snagom barata slobodno. Taj njegov dečiji deo zalečen je „boljom majkom“, odnosno, partnerkom u koju se, verovatno, i zaljubio upravo zato što je tako snažna.

S druge strane, žena je ta koja „vuče sve“ (brine se o ličnomm razvoju, o tome da partnerski odnos bude u redu, da se egzistencijalni problemi na vreme rešavaju). To je tip žene kog danas vrlo često susrećemo. Na početku veze takvoj ženi takođe odgovara muškarac-dečak, jer on voli njenu snažnu stranu i tako joj daje potvrdu njene snage. Osim toga, to joj odgovara jer se uz njega oseća emotivno sigurnom (neće biti povređena njegovom potrebom za dominacijom), a uz sve to na početku veze takav odnos u njoj budi nežni majčinski osećaj kog rado naziva bezuslovnom ljubavlju. No, vremenom žena počinje da se oseća izneverenom, a neretko i iskorišćenom jer muškarac ne vidi da joj treba pomoć, kako želi da podele egzistencijalne brige ili kućne poslove.

Uloga večnog dečaka ili Petra Pana

Ni muškarcu u celoj toj priči nije dobro jer se ne razvija, ali kako je njegova uloga ipak povoljnija (ne iziskuje direktan napor), onda se lako može uljuljkati i ostati u prividnoj sigurnosti sve dok žena ne pokaže zube i ne izađe iz svoje uloge večno uvažavajuće majke.

Da bi to mogla, žena najpre mora da se usudi da reskira sliku o sebi koju je izgradila, kako pred samom sobom, tako i pred svojim partnerom. U toj slici ona je dobra, snažna i uvek spremna da pomogne.

Muškarac se veže upravo za tu sliku i sve dok žena nije spremna da rizikuje, do promene neće doći. Promenu u partnerskom odnosu uvek inicira onaj koji je više frustriran, a u ovom slučaju to je žena. Iz ovog obrasca nije moguće izaći bez konflikta, i to ne jednog, nego niza u kom žena direktno i jasno izgovara ono što je povređuje i ljuti. Njeno izražavanje osećanja i prestanak delovanja u skladu sa starom ulogom (snažna, dobra pomagačica) razočaraće muškarca, a to razočaranje je upravo ono što mu treba da bi izašao iz svoje dečije uloge.

Treba uzeti u obzir da se izlazak iz dečije uloge neće dogoditi kod svih. Neki muškarci neće biti spremni da vide „lošu“ sliku sebe u kojoj su inertni, nezreli ili egoistični, ali će se zato vrlo lako vezati za „lošu“ sliku žene u kojoj ona večno prigovara, kritikuje i žali se.

Kod nekih parova će izlazak iz ovog obrasca značiti prekid veze, a kod nekih će biti drugačije – muškarac će na svojoj koži osetiti koliko je nestvarna sigurnost u koju se uljuljkao i počeće da se oslanja na sebe i svoju snagu.

Nekim muškarcima je uloga večnog dečaka ili Petra Pana, nažalost, suviše slatka da bi joj odoleli pa menjaju partnerku čim osete da ona želi da ih „prevaspita“ ili da ih suočava s frustracijama s kojima se mogu nositi jedino ako preuzmu odgovornosti odrasle osobe. No, čak i ako izlazak iz naučenih uloga vodi prema prekidu, to je rizik koji se isplati jer se nakon dugogodišnjeg ostajanja u ovim ulogama žena počne osećati potrošenom i iskorišćenom, a muškarac, zbog inercije i nerazvijanja svojih kompetencija, tone u osećanje manje vrednosti.

Ostajanje u naučenim ulogama predstavlja siguran gubitak, ali ne spoljašnji (gubitak odnosa), nego unutrašnji (gubitak onog dela sebe koji je suprotan naučenoj ulozi i koji teži da se izrazi). Kod snažne žene taj deo je nežna, meka ličnost koja se može pokazati jedino onda kad se žena može osloniti na nekoga i osećati se bezbrižno. Kod muškarca-dečaka taj deo je samouveren, kompetentan muškarac koji će rado biti oslonac i voditi život u pravcu koji mu se sviđa i koji ga čini živim.

Uloge „snažna žena i muškarac-dečak“ imaju puno različitih varijacija. Muškarac nije uvijek inertan, on može biti i pun inicijative i odavati utisak čvrste, samouverene osobe, ali istovremeno biti izgubljen u svojim nerealističnim idejama zato što je u porodici bio suviše zaštićen, jer mu se, dok je bio dete, previše pomagalo umesto da je bio pušten da se trudi, greši i razvija svoju snalažljivost. Muškarac s takvom porodičnom pričom će i u odrasloj dobi imati osećaj da može da se „igra“, kako ima prostora da pokuša razne varijante, a ako ne uspe – neko će mu uvek pomoći.

Snažna žena, pak, često dolazi iz sasvim drugačijih porodičnih okolnosti i savršeno se uklapa u ulogu one koja će pomoći. Žena koja nije imala pomoć i podršku u porodici, a ipak se izborila i razvila u snažnu osobu, najčešće u sebi ima jaku potrebu za dokazivanjem i sklona je zaštitnički da se odnosi prema drugima upravo zato što je i sama u porodici bila nezaštićena pa ranjivost nije naučila da prepoznaje u sebi, nego je na nju osetljiva kad je naslućuje u drugima.

Sličnosti i razlike muškaraca i žena

Postoje i druge varijacije, na primer: muškarac koji je u porodici stalno bio sputavan i u senci autoritativnog oca, kad odraste teži da dokaže svoju sposobnost, ali sebe istovremeno nesvesno sabotira i tako potvrđuje unapred utvrđeno uverenje da nije sposoban, ili pak snažna žena koja je u porodici naučila da vredi jedino kad je snažna i kad neprestano radi, a njene slabosti su tretirane kao sramotne i zbog njih su je odbacivali.

Kakve god bile varijacije uloga „snažna žena i muškarac-dečak“ – na ženi je da otkrije i upozna sebe u svojoj slabosti i ranjivosti, a na muškarcu je da razvije snagu i samostalnost. To nije jednostavan proces i lako je uplesti se u zamku u kojoj se od partnera traži ono što on ili ona ne može da da.

Snažnoj ženi je potrebno da muškarac primeti kako joj je teško i da joj pomogne, ali kako je on predugo u svojoj ulozi u kojoj je orijentisan na to da je on taj kome se pomaže – ona to od njega neće dobiti. Muškarcu-dečaku je potrebno da žena veruje u njega, da u njemu vidi snažnog, kompetentnog muškarca koji će svašta da postigne, ali žena mu to ne može dati jer njegovo ponašanje i rezultati koje (ne)postiže nisu u skladu s tom slikom.

I u jednom i u drugom slučaju postoji potreba da drugi vidi ono što oni sami kod sebe tek treba da otkriju. No, samo onda kad žena upozna slabu i ranjivu sebe (radi sebe, radi svog boljeg, senzibilnijeg osećanja života) i kad muškarac upozna snažnog sebe (radi sebe, radi svog boljeg, stabilnijeg osećanja života), moći će se upoznavati van svojih uloga i nastaviti da grade svoj odnos u ravnopravnosti.

Uopšteno gledano, možemo reći da su savremene žene sustigle muškarce i dokazale i sebi i drugima da po intelektualnim i poslovnim sposobnostima mogu parirati muškarcima, ali muškarci nisu pokazali da su u stanju da odustanu od svoje naučene uloge u kojoj im se povlađuje, iako više ne nose teret hranitelja porodice. Trenutno su društveni trendovi takvi da žene postaju grublje, kompetitivnije pa partnerski i porodični odnosi pate zbog nedostatka mekoće i nežnosti koje čine dom.

U nekim porodicama ili vezama partneri uspevaju da osveste svoje nezadovoljstvo i shvate kako je izgradnja ugodnog emotivnog stanja nešto esencijalno i da se neće stvoriti samo od sebe, nego da treba zajedno da se orijentišu na to da ga stvore. Neke porodice pronađu način da idu u tom pravcu iako im društvena atmosfera ne ide u prilog.

Još i kad žena i muškarac rade na tome da imaju decu a jedva stignu da se dogovore oko svakodnevnih obaveza – ostaje im vrlo malo vremena kada mogu da se posvete razgovoru o njima i njihovom odnosu, tako da je neizraženih osećanja previše – toga ima u većini porodica kao nečega što se stalno povlači i dodatno otežava funkcionisanje… Jedini lek u ovim situacijama je što više zajedničkih, porodičnih aktivnosti i negovanje otvorene, iskrene komunikacije kad god je to moguće.

Žene i muškarci se u osnovi razlikuju – različita im je fiziologija mozga, hormonalno funkcionisanje, a i vaspitne mere u detinjstvu su za većinu muškaraca i žena bile različite. Te različitosti ostaju, samo je pitanje u kojoj ćemo se meri na njih orijentisati kao na crtu razdvajanja, a koliko smo spremni uvažavati razlike među nama i međusobno se, u svim tim različitostima, povezivati i ­ dopunjavati.

Stalno isticanje razlika između muškaraca i žena vodi samo odvajanju i izgradnji stereotipa. Osim što su različiti, muškarci i žene su takođe i vrlo slični samim tim što su ljudi – spajaju ih osećanja, razmena mišljenja, komunikacija telom. Imamo mnogo više sličnosti nego razlika! Dubljim razumevanjem svojih i partnerovih emotivnih potreba i motiva koji stoje iza različitih odluka i ponašanja možemo se upoznavati kao ljudi, a ne samo kao muškarci i žene. Samim tim, partnerstvo i bliskost postaju put za upoznavanje celovite ljudske prirode.

Tomica Šćavina

izvor: lovesensa.rs

 

Gandijeva priča o opraštanju – nenasilno roditeljstvo

Dr Arun Gandi, unuk Mahatma Gandija i osnivač M.K.Gandi instituta za nenasilje, u svom predavanju 9. juna na univerzitetu u Portoriku, podelio je sledeću priču kao primer ‘nenasilja kod roditeljstva’:

„Imao sa 16 godina i živeo sam sa roditeljima na institutu kog je osnovao moj otac u Južnoj Africi oko 18 milja izvan Durbana, u središtu šećerne plantaže. Živeli smo duboko u unutrašnjosti zemlje i nismo imali susede, tako da smo se dve sestre i ja uvek radovali odlascima u grad i posetama prijateljima ili odlascima u bioskope.

Jednoga dana me je moj otac za,olio da ga odvezem u grad gde se održavala jednodnevna konferencija, na šta sam sa radošću poskočio. Budući da sam ionako odlazio u grad gde bih bio ceo dan, majka mi je dala listu namirnica koju je trebalo nabaviti, a otac me zamolio da se pobrinem za neke tekuće poslove, kao na primer, da odvezem auto na redovni servis. Kada sam odvezao oca tog jutra, rekao mi je: ‘Nađimo se ovde u 17 sati, i ići ćemo kući zajedno.’

Nakon što sam na brzinu poobavljao sve zadatke otišao sam direktno u najbliži bioskop. Toliko sam bio zaokupljen dvostrukim filmskim programom u kome je glavnu ulogu igrao John Wayne da sam zaboravio na vreme. Bilo je već 17:30 kada sam se setio. Dok sam otišao u servis i preuzeo auto, a onda odjurio do mesta gde je trebalo da se otac i ja nađemo, bilo je već 18:00 sati.

Zabrinuto me je priupitao: ‘Gdje si do sada?’ Bilo me je sram da kažem da sam gledao vestern film Johna Wayna, pa sam odgovorio: ‘Auto nije bilo gotovo, zato sam morao da čekam.’ Nisam znao da je on već zvao servis. Kada me je uhvatio u laži rekao mi je: ‘Nešto nije bilo ispravno u mom vaspitanju prema tebi što ti nije dalo dovoljno samopouzdanja da mi kažeš istinu. Kako bih video o čemu se radi, tj. gde sam pogrešio, umesto autom propešačiću 18 milja (29 km) do kuće i putem razmišljati o tome.’

Tako se on obukao i počeo šetati u smeru kuće. Već se bilo smrklo, putevi su bili neosvjetljeni, i uglavnom nepopločan. Nisam ga mogao napustiti, pa sam tako pet sati i trideset minuta vozio iza njega posmatrajući ga kako prolazi ovu agoniju zbog glupe laži koju sam izrekao. Tada sam čvrsto odlučio da nikada više neću lagati.

Često se setim te situacije i pitam se u čudu da me kojim slučajem kaznio na način kako mi kažnjavamo svoju decu, da li bih uopšte naučio svoju lekciju. Ne verujem da bih. Bio bih kažnjen i malo bih patio, pa bih ponovo napravio istu stvar. Ali ova jedna lekcija o nenasilju bila je toliko snažna da je ostala sveža u mom sećanju kao da se dogodila juče. To je snaga nenasilja.“

„Opraštanje je napuštanje mog prava da te mrzim zbog toga što si me povredio.“

izvor: https://viseodzivota.com

Najčešće jesenje bolesti kod dece

Pedijatar prim. dr Milijana Simonović objašnjava koje su najčešće bolesti u ovom periodu kod dece, šta ih izaziva i kako se leče.

Procenjuje se da dete u prve tri godine života ima prosečno četiri do šest infekcija gornjih disajnih puteva godišnje. Učestalost se smanjuje kod starije dece. U nastajanju pomenutih infekcija važnu ulogu imaju kako imunološki faktori dečjeg organizma, tako i faktori sredine.

Oko 90 odsto infekcija respiratornog trakta kod dece su virusne etiologije (porekla), a među njima su najčešći rinovirusi – oko jedne trećine.

Velika sposobnost opstanka virusa

Svi respiratorni virusi nemaju sposobnost opstanka kod određene osobe duže vremena – većina infekcija je kratkotrajna, ali su razvili sposobnost opstanka u populaciji uopšte. Oni mogu ponavljano da inficiraju veliki broj osoba, obezbeđujući opstanak virusa.

Respiratorni virusi se prenose vazdušnim putem od inficirane osobe – kašljem i kijanjem, ili direktnim kontaktom sa inficiranim materijalom sa kože. Oboljevanje zavisi od imunološkog statusa dečjeg organizma i epidemiološke situacije u kući ili u kolektivu.

Faktori koji pomažu infekcije

– Pušenje u stanu ili prostoru gde borave deca – povećava učestalost respiratornih infekcija, posebno kod dece ispod pet godina.

– Aerozagađenje takođe ima potencirajući efekat, dok boravak u kolektivima, suprotno verovanju, nema značajnijeg uticaja. Naime, utvrđeno je da deca iz obdaništa nisu češće bolesna od dece koja se neguju u kući – osim, možda, u prvih nekoliko meseci po ulasku u kolektiv.

– Takođe, suprotno popularnom verovanju, izlaganje hladnom vazduhu ne povećava rizik od respiratornih infekcija izazvanih virusima.

Od faktora vezanih za organizam deteta, najvažniji su:

– Uzrast – deca mlađeg uzrasta su češće bolesna (u prve tri godine, respiratorne infekcije su ubedljivo najčešće bolesti kod ovih mališana).

– Pol – dečaci mlađi od šest godina češće oboljevaju od ovih infekcija.

– Stanje uhranjenosti – gojaznija deca su češće bolesna.

– Atopija – deca sa atopijom (sklonost ka alergijama) češće oboljevaju.

– Deca sa urođenom srčanom manom – sklonija su ovim bolestima.

*Važno je istaći da dojenje štiti decu od čestog razboljevanja: dojena deca oko tri puta ređe oboljevaju od infekcija gornjih disajnih puteva.

Bakterija kao uzrok

Pored virusa, kao najčešćih izazivača, i bakterije mogu da budu uzročnici infekcija gornjih disajnih puteva. Međutim, teže je proceniti da li su nađene bakterije izazivači infekcije, jer su neke od njih (posebno pneumokok i hemofilus) često prisutne kod zdravih osoba u gornjim disajnim organima.

Iako deluje logično da bi prethodna virusna infekcija mogla da stvori uslove za kasniji nastanak bakterijske infekcije – kao mešovite infekcije, dokazi za ovo su dosta oskudni.

Prehlada

Infekcije gornjih disajnih puteva u svakodnevnom životu nazivamo prehlada.

Nema precizne definicije prehlade, iako svi znamo o kakvom se oboljenju radi. U najlakšem obliku, javlja se zapušenje nosa, kijanje i sekrecija, dok u težim oblicima postoji febrilnost (povišena telesna temperatura) i poremećaj opšteg stanja.

Tipično, bolest traje nekoliko dana, mada pojedini simptomi mogu da budu i duže prisutni. Sekret iz nosa, koji je bio bistar, posle nekoliko dana postaje mukopurulentan (gušći, žućkasto-zelenkast) što, najčešće, suprotno verovanju, nije bakterijska infekcija.

Bolest je praćena i kašljem. Suv, nadražajan kašalj može da potraje i do dve nedelje posle gubitka simptoma prehlade.

Infekcije ždrela

Infekcije ždrela su izuzetno česte i obično su udružene infekcije ždrela i tonzila (krajnika). Najčešći izazivači su virusi, a ređe – u oko 20 odsto slučajeva bakterije – najčešće se u brisu javlja beta hemolitički streptokok.

– Beta hemolitički streptokok grupe A se u brisu ždrela može naći u oko 15 do 20 odsto slučajeva – zavisno od uzrasta deteta, doba godine i klimatskih faktora. Kod najvećeg broja dece ne dovodi do nastajanja bilo kakvih kliničkih manifestacija, pa te mališane nazivamo „kliconoše“.

– Streptokok je visoko zarazan (kontagiozan), a prenošenje je posebno brzo i lako u kolektivima. Osim kapljičnim putem, značajno je i prenošenje preko predmeta: maramica, peškira, itd. Pacijente sa blagim simptomima ili asimptomatske – ne treba lečiti, iako je ponekad pritisak roditelja ili vaspitača veliki, jer dete ne može da pohađa obdanište ili školu.

Bez antibiotika

Pre nego što se započne sa lečenjem deteta, treba uzeti bris.

Inače, prehlade i virusne infekcije disajnih organa nije potrebno lečiti antibioticima. Nepotrebna primena antibiotika kod dece sa virusnim faringitisom dovodi do uništavanja saprofitne flore u ždrelu (bakterije koje su tu normalno nalaze). Ovo se posebno odnosi na alfa hemolitične streptokoke. Deca nepotrebno lečena penicilinom, a bez dokaza o postojanju BHS – beta hemolitički streptokok, imaju češće recidive streptokoknog faringitisa (povratak tog oboljenja) od nelečene dece.

Terapija posle brisa

Sa započinjanjem terapije bi uvek trebalo sačekati do rezultata brisa – 48 do 72 časa, što ne povećava rizik od mogućih komplikacija. Naprotiv, to omogućava nastajanje imunog odgovora u ždrelu i onemogućava reinfekciju istim serotipom BHS. Deca lečena penicilinom u prvom danu bolesti – imaju veći procenat recidiva oboljenja od onih mališana kod kojih se čekalo na rezultat brisa.

Da još jednom istaknemo – prehlade su najčešće bolesti kod dece, izazvane virusima. Ali, značajnije od boravka u kolektivu, kao štetan faktor na njihovo nastajanje utiče pušenje u prostorima gde borave deca, posebno ona najmlađeg uzrasta.

Dojenje kao zaštita

Veoma važan faktor, koji u velikom procentu štiti decu od nastanka ovih oboljenja je dojenje, ako se sprovodi dovoljno dugo. U svakom slučaju, na neke druge faktore možda ne možemo da utičemo, ali na navedene sigurno možemo.

Autor: Prim. dr Milijana Simonović, pedijatar

izvor: yumama.com

Sprečite gojaznost kod dece

Tragajući za savetima kako dete „naterati“ da jede našla sam dobar teksto o suprotnosti. U suštini i jedan i drugi problem, koliko god delovali različito imaju nekih sličnosti, a i zadaju mami glavobolju. Tekst je preuzet sa portala Yumama

12 Saveta kako da sprečite razvoj gojaznosti kod deteta

Promenite loše navike u dečjoj ishrani.

P: Moje petogodišnje dete je zavisno od hrane, stalno traži da jede. Probala sam da mu odvučem pažnju na nešto drugo, ali ne ide. Ljuti se kad mu ne dam da jede. Imate li bolji predlog?

O: Promenite navike u ishrani svog deteta. Odvlačenje pažnje je samo jedan od mogućih načina, ali nema direktne veze sa navikama u ishrani. Nema razloga da vaše dete „stalno traži da jede“ ako nije gladno. Odnosno, verovatno je steklo naviku grickanja i kada mu je dosadno, kada je umorno, razdražljivo… a ne samo kada je gladno.

Možda da pokušate ovako

Kada je dete nervozno, pokušajte da ga smirite. Kada je pospano, motivišite ga da se odmori. Kada je ljuto ili besno, opustite ga. Tek kada je gladno, ponudite mu hranu.

Pokušajte da ga uobročite. Kada su obroci u određeno vreme, imate kontrolu nad količinom koju pojede. Na primer, bolje je da jede više puta manju količinu hrane, nego da kroz manji broj obroka uzme veću količinu hrane.

Ponudite raznovrsnu hranu, primerenu njegovom uzrastu. Jednoličnost (mnoga deca jedu samo ono što vole) često može biti praćena nedostatkom belančevina i vitamina, što utiče na slabljenje imuniteta, lošiji rad nervnog sistema, slabiji rast…

Uvedite voće, izbacite grickalice i slatkiše. Ako već voli da jede, neka jede samo ono što je zdravo.
Insistirajte na zdravim namirnicama. Ukoliko vaše dete izbegava neke namirnice za koje ste sigurni da su zdrave i poželjne po njegov razvoj, insistirajte da ih barem proba. Na primer, uvodite ih u ishranu na početku obroka, kada je gladno.

Ne preskačite obroke, ni sada – kada vaše dete ima pet godina, ni kasnije – kada bude starije. Na primer, brojna istraživanja pokazuju da uprkos tome što deca (posebno tinejdžeri) najčešće izbegavaju ili preskaču doručak, upravo ovaj obrok ima najveći značaj. Naime, deca koja doručkuju – bolje znaju matematiku, manje su umorna, imaju manje psihičkih problema… Podrazumeva se da ovaj obrok treba da bude odgovarajući i primeren uzrastu.

Nemojte nagrađivati hranom. Iako i dete ponekad poželi kao nagradu upravo slatkiše, formirajte stav da nikakvo njegovo ponašanje ili postupak ne može biti nagrađen na takav način. Podrazumeva se da ga nećete ni kažnjavati oduzimanjem omiljene hrane. Ako želite da mu pokažete da ste zadovoljni ili ponosni nekim ponašanjem, nagradite ga verbalno, ili ga povedite u park, kod druga, na dečju predstavu..

Budite dobar primer.Nemojte i vi stalno nešto grickati „s nogu“. Neka vaši porodični obroci budu pomalo ritualni. Sedite zajedno za sto, jedite na miru, a kada se obrok završi, ustanite od stola i nastavite sa svojim aktivnostima do sledećeg obroka.

Ne insistirajte da mora da pojede sve iz tanjira. Čak i kada vam se čini da jede manje nego što mu je potrebno za pravilan razvoj, imajte na umu da vaše dete ima pravo na različit apetit od dana do dana, baš kao i vi. Takođe, deca prave razliku između ukusa (neki mu se dopadaju, a neki ne), gladi i sitosti – što roditelji često zaboravljaju.

Objasnite mu šta sve donosi gojaznost. U uzrastu od pet godina, koliko sada vaše dete ima, to će imati snažan uticaj. Na primer, ako je njemu važno da bude spretno, snažno, ili da brzo trči kao neki njemu omiljeni lik iz crtanog filma, ili super heroj – predočite mu da neće imati takve mogućnosti.

Grickalice ponudite tek posle obroka. U slučaju da je vaše dete već naviklo da jede „nezdravu hranu“ kada mu je dosadno, kada je nervozno ili umorno… odnosno, kada nije zaista gladno, recite mu da će ih dobiti tek kada pojede nešto hranljivo i zdravo. Iako ovakav pristup jeste vrsta ucene, na ovaj način ćete ga postepeno odvikavati od loših navika u ishrani. Vremenom će se normalizovati nivo šećera u njegovoj krvi, i dete više neće osećati potrebu za slatkim.

Budite uporni, sve dok ne promenite njegove navike u ishrani. Deca koja su gojazna u ovom uzrastu, stiču neku vrstu predispozicije i za gojaznost ubuduće. Hronična gojaznost ima za posledicu nastanak brojnih bolesti (kod dece su česta iskrivljenja kičme, ravni tabani, ali i mnoge druge), manjak samopouzdanja, manjak fizičke spretnosti. Nemojte čekati da se nešto od toga odrazi i na vaše dete. Radije, njegove navike u ishrani promenite što pre.

Dobre, kao i loše navike ponete iz perioda detinjstva, često ostaju kao oblik našeg ponašanja doživotno. Međutim, nisu sve loše navike podjednako loše. Neke od njih, kao što je nepravilna ishrana, nažalost, mogu ostaviti značajne posledice.

Jelena Holcer, pedagog

izvor: Yumama

 

Kada se bebe osmehuju

Evo kada možete da očekujete prvi bezubi osmeh vaše bebe.

Mame i tate bolje da počnu da „uvežbavaju“ svoje komičarske veštine, pošto bebe mogu da se smeju mnogo ranije nego što pretpostavljamo.

Generalno, bebe počinju da se osmehuju između 6. i 12. nedelje, i već tada možete da počnete da svojoj bebi pokazujete da je to nešto pozitivno i lepo.

Ali, bebe se osmehuju još i pre rođenja, i ponekad, ako imate sreće – desiće se da lekar „uhvati“ baš taj trenutak na ultrazvuku, pa će vam ostati i sličica tog prvog osmeha.

U uzrastu između šest i 12 nedelja, bebe se osmehuju refleksno. To je više posledica bebinog upoznavanja sa sopstvenim telom, i istraživanja svih mogućnosti koje im ono pruža.

Ali, ubrzo će doći trenutak kad će beba početi zaista da se osmehuje, i to je trenutak kada ćete svim srcem želeti da vi budete izvor tog osmeha, ili bar da budete pristuni kad se desi.

Jako je važno da se svaki put kad vidite da se vaša beba smeši nasmešite i vi, da biste bebi pokazali da je to nešto dobro i lepo.

Oko osme nedelje, fenomen refleksnog osmeha se gubi, i beba tada počinje da se smeši svesno.

Kada će se, i koliko dugo osmehivati zavisi od najrazličitijih stvari, ali refleksni osmeh ponekad će se javiti, nakratko, kad je beba pospana.

Pravi osmeh javljaće se kao reakcija na stimulanse – mamino i tatino lice ili glas, i taj osmeh traje duže od refleksnog. Znaćete da se beba stvarno svesno osmehuje kad vidite da joj se i okice smeše, kad vas ugleda.

Šta osmeh znači u kontekstu bebinog razvoja?

Prvi pravi osmeh govori dosta o razvoju bebe. On je signal da se bebin vid razvio dovoljno da može da vas prepozna i vaše lice razlikuje od svih drugih.

Osim toga, on je signal i da se mozak bebe razvio dovoljno da ona može da ima kontrolu nad tim kome će se i koliko smešiti, a osmeh postaje način komunikacije i zbližavanja sa ljudima koji su joj bliski.

Prvi pravi osmeh znači i da je beba počela da raspoznaje emocije, i zato je važno da se i vi njoj osmehnete – da bi znala da su njena osećanja važna i da su ih ljudi kojima je okružena svesni.

Taj prvi osmeh znači i da mama i tata sve rade baš kako treba, zar to nije divno?

Prva prava potvrda da vaša beba lepo raste 🙂

Izvor: mondo

Ortoped sa Banjice otkrio istinu o preskupoj dečijoj obući: Anatomske cipelice sa „uloškom“ izazivaju ravna stopala

„Cipele sa ‘lepo izvajanim uloškom’ raznih proizvođača govore o njihovom ‘naporu’ da učine vašem detetu nekakvu pogodnost. Zbog toga su cene cipela za bebe i malu decu kao da su broj 56. U stvari svaki uložak upropašćuje dečije stopalo“, kaže dr Ljubomir Georgijević, specijalista za ortopedsku hirurgiju i traumatologiju

Doktor Ljubomir Georgijević, specijalista za ortopedsku hirurgiju i traumatologiju, izazvao je veliku pažnju na društvenim mrežama pošto je ukazao da preskupe dečije cipelice sa anatomskim uloškom ne rešavaju problem ravnih stopala kod dece, čak naprotiv, smetaju pravilnom razvoju i izazivaju problem ravnih stopala.

8626d279fd4347933e9b34944988ca77

Dr Georgijević istakao je da je radio je na dečijem odeljenju „Instituta Banjica“ ceo svoj radni vek, a načelnik dečijeg odeljenja koje je imalo kapacitet od 126 postelja bio je više od dvadeset godina. Učinio je veliki broj operacija na dečijim stopalima zbog kongenitalnih anomalija ali i stečenih deformiteta. Kao dokazani stručnjak, kaže da je morao da reaguje na skorašnje tekstove objavljene u nekim novinama o navodnoj neškodljivosti cipelica za malu decu.

„Dete se rađa sa stopalom koje sa plantarne strane (tabanske) ima debeo masni sloj, a što na prvim pregledima neki nesikusni pedijatri proglašavaju ravnim stopalima. Takva konfiguracija dečijeg stopala je najnormalnija, jer je masni sloj ispod kože predviden da štiti dublje slojeve od moguće povrede u najranijem periodu nakon prohodavanja pa sve do četvrte godine života“, objasnio je Georgijević.

On je potom dodao da će u tom životnom periodu dete stati bosom nogom na svaki predmet na podlozi jer nema životnog iskustva. Iskustvo stiče polako i sa četiri godine jasno razlikuje opasne predmete na podlozi. U prvim danima po prohodavanju staće i na staklo i svaki drugi predmet koji će ga povrediti, ali ubod će povrediti kožu, a završiće se u masnom tkivu, bez povređivanja dubljih slojeva, ali će ujedno biti i novo životno iskustvo.

„Cipele sa „lepo izvajanim uloškom“ raznih proizvođača govore o njihovom „naporu“ da učine vašem detetu nekakvu pogodnost. Zbog toga su cene cipela za bebe i malu decu kao da su broj 56. U stvari svaki uložak upropašćuje dečije stopalo. Zašto? Na plantarnoj strani stopala nalaze se u dva sloja, po osam mišića, koji isključivo služe da održavaju uzdužni svod stopala i prednji poprečni svod. Sloj masnog tkiva u prve četiri godine štiti od povreda osim planetarne fascije i tu grupu mišišća i prateće krvne sudove i nerve. Zbog svoje mase „prikrivaju“ formu svodova i to zavarava pedijatre. Zato se lako odlučuju da proglase „ravna sopala“. Kada u obuću smestimo uložak,vršimo pritisak na koštane strukture stopala izazivajuci prividno konfiguraciju svoda. Kada bi dete moglo da vam saopšti tog trenutka kada mu prvi put obujete cipelu sa uloškom reklo bi vam „da ima osećaj kao da ima kamen u cipeli“. Takvim „anatomskim“ cipelicama u potpunosti isključujemeo funkciju plantarne muskulature (već pomenuta dva sloja po osam mišica) i kada ta muskulatura koje je u potpunosti isključena iz funkcije atrofira i izgubi svaku funkciju i snagu da održi svodove u fiziološkom položaju stopalo se „sruši“ i tada stvarno postaje „ravno stopalo“, napisao je dr Georgijević na svom Fejsbuk profilu.

On dalje navodi da ne želi da ubeđuje roditelje šta je dobro, a šta ne za stopalo deteta i predlaže svakome ko to želi da proveri da ode u prvi razred osnovne škole i zamoli da se sva dece izuju.

„Poraz! Skoro da nema deteta sa normalnom konfiguracijom stopala. Idite na ulicu i pronadite romsko dete/ciganče (bez namere da bilo koga vređam), koje hoda boso od maja do oktobra, sa ravnim stopalima, pa ponovo razmislite. Za dete su najbolje cipele koje imaju dobro pokriveno stopalo zaštićeno od vlage i hladnoće bez ikakvog uloška sa normalnom proporcionalnom petom prema veličini cipele, da dete ima utisak da hoda bosom nogom po ravnoj podlozi“, objašnjava Georgijević kakve cipele bi trebalo da kupujemo deci.

On smatra da je najbolje da u najranijem delu hoda, kada je hod uglavnom po kući – isključivo koristiti štrikane nazuvke, koje proizvode bake. Pa u početku i za prvi izlazak u dvorište ili parkić, a još je bolje u toplim mesecima, da dete bude boso.

„Da se našalim, ali sam pomalo i ozbiljan, kada kažem da cipele treba kupiti kada dete stane na sred sobe i kaže „hoće li neko ovde i meni kupiti cipele“. Patike nisu potrebne dok dete ne počne da se bavi sportom, jer uglavnom sve patike imaju ugrađen uložak“, mišljenje je ovog ortopeda.

 

izvor: nedeljnik.rs

 

Nesvesni um: prajming

Autor: Zoran Milivojević

Ako bi neko od vas tražio da više puta ponovite reč „belo”, a zatim da brzo odgovorite na pitanje „Šta pije krava?”, verovatnije je da biste pogrešno odgovorili „mleko” umesto ispravno „vodu”. To je dobar primer kako na naše opažanje, mišljenje i doživljavanje, ali i reagovanje, utiču oni sadržaji kojima se prethodno bavio naš um. Taj mehanizam je nazvan „prajming” (eng. priming) i značajno utiče na naše svakodnevno doživljavanje i ponašanje.

Srđan Pečeničić

Srđan Pečeničić

Prajming je važan jer ispod praga naše svesnosti bitno utiče na naše odluke. Zato nam poznavanje mehanizma prajminga i njegovo osvešćivanje može pomoći da bolje razumemo sebe i druge, ali i da se odupremo psihološkim manipulacijama kada neko namerno koristi prajming, servirajući nam neku informaciju kako bi nas naveo na neku određenu reakciju.

Objašnjenje ove pojave jeste da određeni stimulusi aktiviraju određene delove mozga koji ostaju u pobuđenom stanju zbog čega imaju prednost (odatle i reč prajming) u obradi novih stimulusa. Zato su ljudi skloniji da nakon gledanja strašnog filma, neuobičajene šumove tumače kao znak opasnosti. Isto tako, žena koja je otkrila da je trudna zbog te činjenice odjednom na ulici primećuje veliki broj trudnica na koje ranije nije obraćala pažnju.

Oni koji su najviše zainteresovani da koriste prajming kako bi uticali na ponašanje grupe ljudi su stručnjaci koji žele da povećaju prodaju nečega ili da utiču na volju birača. Evo primera jedne eksperimentalno dokazane manipulacije kupaca: u prodavnici vina su jedne nedelje puštali prepoznatljivo francusku muziku, a druge nemačku. Rezultat je bio da su prve nedelje više kupovana francuska, a druge nemačka vina. Prajming može da bude i nespecifičan: sve što pomaže da se kupci bolje osećaju u nekoj prodavnici, povećava kupovinu.

Kako mnogi ljudi saznaju o događajima u svetu iz različitih sredstava informisanja u kojima dominiraju negativne vesti, to bitno utiče na kasniji negativni lični doživljaj socijalnog okruženja. Verovatno u medijskom izveštavanju i prajmingu možemo da tražimo objašnjenje nedavne serije napada hladnim oružjem na putnike u vozovima u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj. „Zaražavanje putem medija” je najbolje proučeno u izveštavanju o samoubistvima. Nakon što su mediji pristali da o samoubistvima ili ne izveštavaju, ili da to čine šturo, nikako senzacionalistički, u mnogim državama smanjen je broj samoubistava. Možemo da se zapitamo da li medijsko izveštavanje i prajming imaju nekog uticaja na epidemiju porodičnog nasilja i ubistva žena.

Dokazano je da je osoba koja je doživela neku ljubaznost od nepoznate osobe jedno vreme sklonija da i sama postane ljubaznija. Zato budimo ljubazni da bi i drugi to postali.

 

izvor: politika.rs

Izbegavanje svakog konflikta

Autor: Zoran Milivojević

Za razliku od ljudi koji u konfliktnim situacijama čine jednu krajnost tako što od drugih zahtevaju da im iznova i iznova zadovoljavaju svaku želju, postoje i oni koji spadaju u drugu krajnost po tome što se u svakom konfliktu povlače i popuštaju drugoj strani. Socijalna okolina one prve doživljava kao „nezgodne” ili „teške”, a ove druge kao „veoma fine” i „vrlo ljubazne” ljude.

Ljudi koji stalno povlače svoje želje pred željama drugih imaju nizak kvalitet života.

1

 

Postoje dva glavna razloga zbog kojih neko izbegava svaki konflikt. Prvi je kada neko veruje da bi ga, u slučaju da se suprotstavi očekivanjima i željama drugih, ti drugi odbacili. Osoba misli: ako se suprotstavim drugima, oni će me odbaciti i ostaću sasvim sam. I zato osoba prigušuje i potiskuje vlastite želje kako bi ugodila drugima i bila prihvaćena.

Ovakvo ponašanje u konfliktima je u najvećem broju primera naučeno u detinjstvu kod kuće. Roditelji su detetove pokušaje da odbije ili izvrda njihove zahteve „kažnjavali” ignorisanjem deteta, pretnjom odbacivanjem ili su ga etiketirali kao lošu osobu. Za pravilan razvoj je važno da roditelji dozvoljavaju sukobe svojih i detetovih želja i da detetovo odbijanje nekih njihovih želja ne tumače kao negaciju ljubavi, nezahvalnost ili bezobrazluk. Iako dete treba da sluša roditelje u mnogim stvarima, mora mu biti dozvoljeno da u nekim stvarima odbije te želje bez posledica.

Drugi glavni razlog za izbegavanje svakog konflikta jeste to što osoba koja izbegava smatra da bi svojim odbijanjem „povredila” drugoga, zbog čega bi drugi bio tužan i neraspoložen, a ona bi bila kriva za takvo njegovo emotivno stanje. U konfliktnoj situaciji osoba bira: ili da zadovolji svoju želju i oseti krivicu za nastalu tuđu patnju, ili da popusti drugome kako ne bi osetila osećanje krivice.

Ovakav mehanizam je veoma čest kod odraslih koji su u detinjstvu bili predmet „emocionalne ucene”: „Ako ne učiniš to i to, mama će biti veoma tužna.” Kada neko jednom usvoji mehanizam, primenjuje ga kasnije u životu i na sve ostale ljude.

Na početku malo dete nije svesno emotivnih posledica koje ima njegovo ponašanje na druge ljude. Ono tek kasnije otkriva da drugi ljudi imaju osećanja i da reaguju prijatnošću ili neprijatnošću na njegove postupke i izjave. Nakon toga ono počinje da razvija saosećanje, sažaljenje i samilost prema drugima, ali i da se oseća odgovornim za osećanja drugih. U sledećoj razvojnoj fazi dete više ne gleda u osećanja drugih, već u to da li je imalo ili nije imalo pravo da nešto uradi. Ono tada počinje da oseća krivicu samo ako nije imalo pravo na neki postupak zbog kojeg se drugi loše osećaju. Ako roditelji stalno „emocionalno ucenjuju” dete, ono nauči da stalno gleda u osećanja drugih kako ne bi bilo krivo za konflikt.

izvor: politika.rs

Pedijatar Jevgenij Olegovič Komarovski: 14 poruka za mame i tate koji žele da vaspitaju zdravo dete

f17118059f26f46c8d24885b56acff7c

Jevgenij Olegovič Komarovski je jedan od najpoznatijih i najpriznatijih pedijatara na teritoriji bivšeg SSSR-a. Doktor je medicinskih nauka, televizijski voditelj i autor 15 knjiga o nezi deteta. Na vrlo razumljiv način izlaže dragocene informacije o zdravlju i vaspitanju dece, zbog čega uživa poštovanje mnogih roditelja.

Odabrali smo 14 citata pedijatra dr Komarovskog čiji su saveti pomogli stotinama hiljada ljudi:

  1. 100% odraslih stanovnika zna kako se prave deca, ali 99,9% ne zna kako se stvaraju ljudi.
  2. Psihičko blagostanje majke koja vodi brigu o detetu jeste najveći zadatak za oca. Tata je taj čija je obaveza da rešava probleme s rodbinom i komšijama.
  3. Srećno dete je pre svega dete koje je zdravo, a tek potom dete koje ume da čita i svira violinu.
  4. Srećno dete je dete koje ima i mamu i tatu, koji pak imaju vremena ne samo da vole dete nego da vole jedno drugo.
  5. Ni veliki broj ni dobar glas pedijatara neće rešiti zdravstvene probleme deteta. To je nemoguće pre svega zato što njegovo zdravlje u daleko većoj meri zavisi od mame i tate nego od svih pedijatara zajedno.
  6. Dete nikom ništa nije dužno.
  7. Lično, kada mi dolaze roditelji bolešljive dece, često savetujem da nabave psa. Zato što je pas realan razlog da natera roditelje da dva puta dnevno izvedu i dete u šetnju.
  8. Ako je vaše dete cele godine bilo bolešljivo, ako nije trčalo, odlazak na selo (možda svega 30 km od grada raste šuma i teče reka), može imati bolji učinak na njegovo zdravlje nego letovanje na Sredozemnom moru, pa neka je i hotel s pet zvezdica.
  9. Dete i treba baš takvo da bude – mršavo i aktivno.
  10. Siguran sam u to da se većina dece rađa zdrava, ali da im zdravlje narušavaju… roditelji i medicinski radnici.
  11. Kada se rodi beba – čovečji mladunac – ona je biološko stvorenje isto kao vuče, meče, prase… Zato je osnovni zadatak u prvoj etapi života da se držimo biologije da bismo kasnije prešli na razvoj sociologije.
  12. Suština i ideologija jednokratnih pelena sastoji se u sledećem: detetu pelene nisu potrebne! Nego su potrebne majci!
  13. Sreća i zdravlje porodice su najvažniji. Porodica treba da se ponaša ne shodno interesima deteta već shodno interesima porodice. Ja ne mogu da zamislim da moje dete dobije čokoladu i da je ne podeli na četiri dela.
  14. Što je najvažnije: ti nisi centar svemira. Mi kao porodica – to je centar svemira. Dobri ljudi uvek, svuda i prema svima su dobri. Podeli sve dobro: raspoloženje, hranu, stvari. Ne kukaj.

izvor: lovesensa.rs