Category Archives: drugi pišu

Tekstovi preuzeti sa drugih web platformi.

Najčešće jesenje bolesti kod dece

Pedijatar prim. dr Milijana Simonović objašnjava koje su najčešće bolesti u ovom periodu kod dece, šta ih izaziva i kako se leče.

Procenjuje se da dete u prve tri godine života ima prosečno četiri do šest infekcija gornjih disajnih puteva godišnje. Učestalost se smanjuje kod starije dece. U nastajanju pomenutih infekcija važnu ulogu imaju kako imunološki faktori dečjeg organizma, tako i faktori sredine.

Oko 90 odsto infekcija respiratornog trakta kod dece su virusne etiologije (porekla), a među njima su najčešći rinovirusi – oko jedne trećine.

Velika sposobnost opstanka virusa

Svi respiratorni virusi nemaju sposobnost opstanka kod određene osobe duže vremena – većina infekcija je kratkotrajna, ali su razvili sposobnost opstanka u populaciji uopšte. Oni mogu ponavljano da inficiraju veliki broj osoba, obezbeđujući opstanak virusa.

Respiratorni virusi se prenose vazdušnim putem od inficirane osobe – kašljem i kijanjem, ili direktnim kontaktom sa inficiranim materijalom sa kože. Oboljevanje zavisi od imunološkog statusa dečjeg organizma i epidemiološke situacije u kući ili u kolektivu.

Faktori koji pomažu infekcije

– Pušenje u stanu ili prostoru gde borave deca – povećava učestalost respiratornih infekcija, posebno kod dece ispod pet godina.

– Aerozagađenje takođe ima potencirajući efekat, dok boravak u kolektivima, suprotno verovanju, nema značajnijeg uticaja. Naime, utvrđeno je da deca iz obdaništa nisu češće bolesna od dece koja se neguju u kući – osim, možda, u prvih nekoliko meseci po ulasku u kolektiv.

– Takođe, suprotno popularnom verovanju, izlaganje hladnom vazduhu ne povećava rizik od respiratornih infekcija izazvanih virusima.

Od faktora vezanih za organizam deteta, najvažniji su:

– Uzrast – deca mlađeg uzrasta su češće bolesna (u prve tri godine, respiratorne infekcije su ubedljivo najčešće bolesti kod ovih mališana).

– Pol – dečaci mlađi od šest godina češće oboljevaju od ovih infekcija.

– Stanje uhranjenosti – gojaznija deca su češće bolesna.

– Atopija – deca sa atopijom (sklonost ka alergijama) češće oboljevaju.

– Deca sa urođenom srčanom manom – sklonija su ovim bolestima.

*Važno je istaći da dojenje štiti decu od čestog razboljevanja: dojena deca oko tri puta ređe oboljevaju od infekcija gornjih disajnih puteva.

Bakterija kao uzrok

Pored virusa, kao najčešćih izazivača, i bakterije mogu da budu uzročnici infekcija gornjih disajnih puteva. Međutim, teže je proceniti da li su nađene bakterije izazivači infekcije, jer su neke od njih (posebno pneumokok i hemofilus) često prisutne kod zdravih osoba u gornjim disajnim organima.

Iako deluje logično da bi prethodna virusna infekcija mogla da stvori uslove za kasniji nastanak bakterijske infekcije – kao mešovite infekcije, dokazi za ovo su dosta oskudni.

Prehlada

Infekcije gornjih disajnih puteva u svakodnevnom životu nazivamo prehlada.

Nema precizne definicije prehlade, iako svi znamo o kakvom se oboljenju radi. U najlakšem obliku, javlja se zapušenje nosa, kijanje i sekrecija, dok u težim oblicima postoji febrilnost (povišena telesna temperatura) i poremećaj opšteg stanja.

Tipično, bolest traje nekoliko dana, mada pojedini simptomi mogu da budu i duže prisutni. Sekret iz nosa, koji je bio bistar, posle nekoliko dana postaje mukopurulentan (gušći, žućkasto-zelenkast) što, najčešće, suprotno verovanju, nije bakterijska infekcija.

Bolest je praćena i kašljem. Suv, nadražajan kašalj može da potraje i do dve nedelje posle gubitka simptoma prehlade.

Infekcije ždrela

Infekcije ždrela su izuzetno česte i obično su udružene infekcije ždrela i tonzila (krajnika). Najčešći izazivači su virusi, a ređe – u oko 20 odsto slučajeva bakterije – najčešće se u brisu javlja beta hemolitički streptokok.

– Beta hemolitički streptokok grupe A se u brisu ždrela može naći u oko 15 do 20 odsto slučajeva – zavisno od uzrasta deteta, doba godine i klimatskih faktora. Kod najvećeg broja dece ne dovodi do nastajanja bilo kakvih kliničkih manifestacija, pa te mališane nazivamo „kliconoše“.

– Streptokok je visoko zarazan (kontagiozan), a prenošenje je posebno brzo i lako u kolektivima. Osim kapljičnim putem, značajno je i prenošenje preko predmeta: maramica, peškira, itd. Pacijente sa blagim simptomima ili asimptomatske – ne treba lečiti, iako je ponekad pritisak roditelja ili vaspitača veliki, jer dete ne može da pohađa obdanište ili školu.

Bez antibiotika

Pre nego što se započne sa lečenjem deteta, treba uzeti bris.

Inače, prehlade i virusne infekcije disajnih organa nije potrebno lečiti antibioticima. Nepotrebna primena antibiotika kod dece sa virusnim faringitisom dovodi do uništavanja saprofitne flore u ždrelu (bakterije koje su tu normalno nalaze). Ovo se posebno odnosi na alfa hemolitične streptokoke. Deca nepotrebno lečena penicilinom, a bez dokaza o postojanju BHS – beta hemolitički streptokok, imaju češće recidive streptokoknog faringitisa (povratak tog oboljenja) od nelečene dece.

Terapija posle brisa

Sa započinjanjem terapije bi uvek trebalo sačekati do rezultata brisa – 48 do 72 časa, što ne povećava rizik od mogućih komplikacija. Naprotiv, to omogućava nastajanje imunog odgovora u ždrelu i onemogućava reinfekciju istim serotipom BHS. Deca lečena penicilinom u prvom danu bolesti – imaju veći procenat recidiva oboljenja od onih mališana kod kojih se čekalo na rezultat brisa.

Da još jednom istaknemo – prehlade su najčešće bolesti kod dece, izazvane virusima. Ali, značajnije od boravka u kolektivu, kao štetan faktor na njihovo nastajanje utiče pušenje u prostorima gde borave deca, posebno ona najmlađeg uzrasta.

Dojenje kao zaštita

Veoma važan faktor, koji u velikom procentu štiti decu od nastanka ovih oboljenja je dojenje, ako se sprovodi dovoljno dugo. U svakom slučaju, na neke druge faktore možda ne možemo da utičemo, ali na navedene sigurno možemo.

Autor: Prim. dr Milijana Simonović, pedijatar

izvor: yumama.com

Sprečite gojaznost kod dece

Tragajući za savetima kako dete „naterati“ da jede našla sam dobar teksto o suprotnosti. U suštini i jedan i drugi problem, koliko god delovali različito imaju nekih sličnosti, a i zadaju mami glavobolju. Tekst je preuzet sa portala Yumama

12 Saveta kako da sprečite razvoj gojaznosti kod deteta

Promenite loše navike u dečjoj ishrani.

P: Moje petogodišnje dete je zavisno od hrane, stalno traži da jede. Probala sam da mu odvučem pažnju na nešto drugo, ali ne ide. Ljuti se kad mu ne dam da jede. Imate li bolji predlog?

O: Promenite navike u ishrani svog deteta. Odvlačenje pažnje je samo jedan od mogućih načina, ali nema direktne veze sa navikama u ishrani. Nema razloga da vaše dete „stalno traži da jede“ ako nije gladno. Odnosno, verovatno je steklo naviku grickanja i kada mu je dosadno, kada je umorno, razdražljivo… a ne samo kada je gladno.

Možda da pokušate ovako

Kada je dete nervozno, pokušajte da ga smirite. Kada je pospano, motivišite ga da se odmori. Kada je ljuto ili besno, opustite ga. Tek kada je gladno, ponudite mu hranu.

Pokušajte da ga uobročite. Kada su obroci u određeno vreme, imate kontrolu nad količinom koju pojede. Na primer, bolje je da jede više puta manju količinu hrane, nego da kroz manji broj obroka uzme veću količinu hrane.

Ponudite raznovrsnu hranu, primerenu njegovom uzrastu. Jednoličnost (mnoga deca jedu samo ono što vole) često može biti praćena nedostatkom belančevina i vitamina, što utiče na slabljenje imuniteta, lošiji rad nervnog sistema, slabiji rast…

Uvedite voće, izbacite grickalice i slatkiše. Ako već voli da jede, neka jede samo ono što je zdravo.
Insistirajte na zdravim namirnicama. Ukoliko vaše dete izbegava neke namirnice za koje ste sigurni da su zdrave i poželjne po njegov razvoj, insistirajte da ih barem proba. Na primer, uvodite ih u ishranu na početku obroka, kada je gladno.

Ne preskačite obroke, ni sada – kada vaše dete ima pet godina, ni kasnije – kada bude starije. Na primer, brojna istraživanja pokazuju da uprkos tome što deca (posebno tinejdžeri) najčešće izbegavaju ili preskaču doručak, upravo ovaj obrok ima najveći značaj. Naime, deca koja doručkuju – bolje znaju matematiku, manje su umorna, imaju manje psihičkih problema… Podrazumeva se da ovaj obrok treba da bude odgovarajući i primeren uzrastu.

Nemojte nagrađivati hranom. Iako i dete ponekad poželi kao nagradu upravo slatkiše, formirajte stav da nikakvo njegovo ponašanje ili postupak ne može biti nagrađen na takav način. Podrazumeva se da ga nećete ni kažnjavati oduzimanjem omiljene hrane. Ako želite da mu pokažete da ste zadovoljni ili ponosni nekim ponašanjem, nagradite ga verbalno, ili ga povedite u park, kod druga, na dečju predstavu..

Budite dobar primer.Nemojte i vi stalno nešto grickati „s nogu“. Neka vaši porodični obroci budu pomalo ritualni. Sedite zajedno za sto, jedite na miru, a kada se obrok završi, ustanite od stola i nastavite sa svojim aktivnostima do sledećeg obroka.

Ne insistirajte da mora da pojede sve iz tanjira. Čak i kada vam se čini da jede manje nego što mu je potrebno za pravilan razvoj, imajte na umu da vaše dete ima pravo na različit apetit od dana do dana, baš kao i vi. Takođe, deca prave razliku između ukusa (neki mu se dopadaju, a neki ne), gladi i sitosti – što roditelji često zaboravljaju.

Objasnite mu šta sve donosi gojaznost. U uzrastu od pet godina, koliko sada vaše dete ima, to će imati snažan uticaj. Na primer, ako je njemu važno da bude spretno, snažno, ili da brzo trči kao neki njemu omiljeni lik iz crtanog filma, ili super heroj – predočite mu da neće imati takve mogućnosti.

Grickalice ponudite tek posle obroka. U slučaju da je vaše dete već naviklo da jede „nezdravu hranu“ kada mu je dosadno, kada je nervozno ili umorno… odnosno, kada nije zaista gladno, recite mu da će ih dobiti tek kada pojede nešto hranljivo i zdravo. Iako ovakav pristup jeste vrsta ucene, na ovaj način ćete ga postepeno odvikavati od loših navika u ishrani. Vremenom će se normalizovati nivo šećera u njegovoj krvi, i dete više neće osećati potrebu za slatkim.

Budite uporni, sve dok ne promenite njegove navike u ishrani. Deca koja su gojazna u ovom uzrastu, stiču neku vrstu predispozicije i za gojaznost ubuduće. Hronična gojaznost ima za posledicu nastanak brojnih bolesti (kod dece su česta iskrivljenja kičme, ravni tabani, ali i mnoge druge), manjak samopouzdanja, manjak fizičke spretnosti. Nemojte čekati da se nešto od toga odrazi i na vaše dete. Radije, njegove navike u ishrani promenite što pre.

Dobre, kao i loše navike ponete iz perioda detinjstva, često ostaju kao oblik našeg ponašanja doživotno. Međutim, nisu sve loše navike podjednako loše. Neke od njih, kao što je nepravilna ishrana, nažalost, mogu ostaviti značajne posledice.

Jelena Holcer, pedagog

izvor: Yumama

 

Kada se bebe osmehuju

Evo kada možete da očekujete prvi bezubi osmeh vaše bebe.

Mame i tate bolje da počnu da „uvežbavaju“ svoje komičarske veštine, pošto bebe mogu da se smeju mnogo ranije nego što pretpostavljamo.

Generalno, bebe počinju da se osmehuju između 6. i 12. nedelje, i već tada možete da počnete da svojoj bebi pokazujete da je to nešto pozitivno i lepo.

Ali, bebe se osmehuju još i pre rođenja, i ponekad, ako imate sreće – desiće se da lekar „uhvati“ baš taj trenutak na ultrazvuku, pa će vam ostati i sličica tog prvog osmeha.

U uzrastu između šest i 12 nedelja, bebe se osmehuju refleksno. To je više posledica bebinog upoznavanja sa sopstvenim telom, i istraživanja svih mogućnosti koje im ono pruža.

Ali, ubrzo će doći trenutak kad će beba početi zaista da se osmehuje, i to je trenutak kada ćete svim srcem želeti da vi budete izvor tog osmeha, ili bar da budete pristuni kad se desi.

Jako je važno da se svaki put kad vidite da se vaša beba smeši nasmešite i vi, da biste bebi pokazali da je to nešto dobro i lepo.

Oko osme nedelje, fenomen refleksnog osmeha se gubi, i beba tada počinje da se smeši svesno.

Kada će se, i koliko dugo osmehivati zavisi od najrazličitijih stvari, ali refleksni osmeh ponekad će se javiti, nakratko, kad je beba pospana.

Pravi osmeh javljaće se kao reakcija na stimulanse – mamino i tatino lice ili glas, i taj osmeh traje duže od refleksnog. Znaćete da se beba stvarno svesno osmehuje kad vidite da joj se i okice smeše, kad vas ugleda.

Šta osmeh znači u kontekstu bebinog razvoja?

Prvi pravi osmeh govori dosta o razvoju bebe. On je signal da se bebin vid razvio dovoljno da može da vas prepozna i vaše lice razlikuje od svih drugih.

Osim toga, on je signal i da se mozak bebe razvio dovoljno da ona može da ima kontrolu nad tim kome će se i koliko smešiti, a osmeh postaje način komunikacije i zbližavanja sa ljudima koji su joj bliski.

Prvi pravi osmeh znači i da je beba počela da raspoznaje emocije, i zato je važno da se i vi njoj osmehnete – da bi znala da su njena osećanja važna i da su ih ljudi kojima je okružena svesni.

Taj prvi osmeh znači i da mama i tata sve rade baš kako treba, zar to nije divno?

Prva prava potvrda da vaša beba lepo raste 🙂

Izvor: mondo

Ortoped sa Banjice otkrio istinu o preskupoj dečijoj obući: Anatomske cipelice sa „uloškom“ izazivaju ravna stopala

„Cipele sa ‘lepo izvajanim uloškom’ raznih proizvođača govore o njihovom ‘naporu’ da učine vašem detetu nekakvu pogodnost. Zbog toga su cene cipela za bebe i malu decu kao da su broj 56. U stvari svaki uložak upropašćuje dečije stopalo“, kaže dr Ljubomir Georgijević, specijalista za ortopedsku hirurgiju i traumatologiju

Doktor Ljubomir Georgijević, specijalista za ortopedsku hirurgiju i traumatologiju, izazvao je veliku pažnju na društvenim mrežama pošto je ukazao da preskupe dečije cipelice sa anatomskim uloškom ne rešavaju problem ravnih stopala kod dece, čak naprotiv, smetaju pravilnom razvoju i izazivaju problem ravnih stopala.

8626d279fd4347933e9b34944988ca77

Dr Georgijević istakao je da je radio je na dečijem odeljenju „Instituta Banjica“ ceo svoj radni vek, a načelnik dečijeg odeljenja koje je imalo kapacitet od 126 postelja bio je više od dvadeset godina. Učinio je veliki broj operacija na dečijim stopalima zbog kongenitalnih anomalija ali i stečenih deformiteta. Kao dokazani stručnjak, kaže da je morao da reaguje na skorašnje tekstove objavljene u nekim novinama o navodnoj neškodljivosti cipelica za malu decu.

„Dete se rađa sa stopalom koje sa plantarne strane (tabanske) ima debeo masni sloj, a što na prvim pregledima neki nesikusni pedijatri proglašavaju ravnim stopalima. Takva konfiguracija dečijeg stopala je najnormalnija, jer je masni sloj ispod kože predviden da štiti dublje slojeve od moguće povrede u najranijem periodu nakon prohodavanja pa sve do četvrte godine života“, objasnio je Georgijević.

On je potom dodao da će u tom životnom periodu dete stati bosom nogom na svaki predmet na podlozi jer nema životnog iskustva. Iskustvo stiče polako i sa četiri godine jasno razlikuje opasne predmete na podlozi. U prvim danima po prohodavanju staće i na staklo i svaki drugi predmet koji će ga povrediti, ali ubod će povrediti kožu, a završiće se u masnom tkivu, bez povređivanja dubljih slojeva, ali će ujedno biti i novo životno iskustvo.

„Cipele sa „lepo izvajanim uloškom“ raznih proizvođača govore o njihovom „naporu“ da učine vašem detetu nekakvu pogodnost. Zbog toga su cene cipela za bebe i malu decu kao da su broj 56. U stvari svaki uložak upropašćuje dečije stopalo. Zašto? Na plantarnoj strani stopala nalaze se u dva sloja, po osam mišića, koji isključivo služe da održavaju uzdužni svod stopala i prednji poprečni svod. Sloj masnog tkiva u prve četiri godine štiti od povreda osim planetarne fascije i tu grupu mišišća i prateće krvne sudove i nerve. Zbog svoje mase „prikrivaju“ formu svodova i to zavarava pedijatre. Zato se lako odlučuju da proglase „ravna sopala“. Kada u obuću smestimo uložak,vršimo pritisak na koštane strukture stopala izazivajuci prividno konfiguraciju svoda. Kada bi dete moglo da vam saopšti tog trenutka kada mu prvi put obujete cipelu sa uloškom reklo bi vam „da ima osećaj kao da ima kamen u cipeli“. Takvim „anatomskim“ cipelicama u potpunosti isključujemeo funkciju plantarne muskulature (već pomenuta dva sloja po osam mišica) i kada ta muskulatura koje je u potpunosti isključena iz funkcije atrofira i izgubi svaku funkciju i snagu da održi svodove u fiziološkom položaju stopalo se „sruši“ i tada stvarno postaje „ravno stopalo“, napisao je dr Georgijević na svom Fejsbuk profilu.

On dalje navodi da ne želi da ubeđuje roditelje šta je dobro, a šta ne za stopalo deteta i predlaže svakome ko to želi da proveri da ode u prvi razred osnovne škole i zamoli da se sva dece izuju.

„Poraz! Skoro da nema deteta sa normalnom konfiguracijom stopala. Idite na ulicu i pronadite romsko dete/ciganče (bez namere da bilo koga vređam), koje hoda boso od maja do oktobra, sa ravnim stopalima, pa ponovo razmislite. Za dete su najbolje cipele koje imaju dobro pokriveno stopalo zaštićeno od vlage i hladnoće bez ikakvog uloška sa normalnom proporcionalnom petom prema veličini cipele, da dete ima utisak da hoda bosom nogom po ravnoj podlozi“, objašnjava Georgijević kakve cipele bi trebalo da kupujemo deci.

On smatra da je najbolje da u najranijem delu hoda, kada je hod uglavnom po kući – isključivo koristiti štrikane nazuvke, koje proizvode bake. Pa u početku i za prvi izlazak u dvorište ili parkić, a još je bolje u toplim mesecima, da dete bude boso.

„Da se našalim, ali sam pomalo i ozbiljan, kada kažem da cipele treba kupiti kada dete stane na sred sobe i kaže „hoće li neko ovde i meni kupiti cipele“. Patike nisu potrebne dok dete ne počne da se bavi sportom, jer uglavnom sve patike imaju ugrađen uložak“, mišljenje je ovog ortopeda.

 

izvor: nedeljnik.rs

 

Nesvesni um: prajming

Autor: Zoran Milivojević

Ako bi neko od vas tražio da više puta ponovite reč „belo”, a zatim da brzo odgovorite na pitanje „Šta pije krava?”, verovatnije je da biste pogrešno odgovorili „mleko” umesto ispravno „vodu”. To je dobar primer kako na naše opažanje, mišljenje i doživljavanje, ali i reagovanje, utiču oni sadržaji kojima se prethodno bavio naš um. Taj mehanizam je nazvan „prajming” (eng. priming) i značajno utiče na naše svakodnevno doživljavanje i ponašanje.

Srđan Pečeničić

Srđan Pečeničić

Prajming je važan jer ispod praga naše svesnosti bitno utiče na naše odluke. Zato nam poznavanje mehanizma prajminga i njegovo osvešćivanje može pomoći da bolje razumemo sebe i druge, ali i da se odupremo psihološkim manipulacijama kada neko namerno koristi prajming, servirajući nam neku informaciju kako bi nas naveo na neku određenu reakciju.

Objašnjenje ove pojave jeste da određeni stimulusi aktiviraju određene delove mozga koji ostaju u pobuđenom stanju zbog čega imaju prednost (odatle i reč prajming) u obradi novih stimulusa. Zato su ljudi skloniji da nakon gledanja strašnog filma, neuobičajene šumove tumače kao znak opasnosti. Isto tako, žena koja je otkrila da je trudna zbog te činjenice odjednom na ulici primećuje veliki broj trudnica na koje ranije nije obraćala pažnju.

Oni koji su najviše zainteresovani da koriste prajming kako bi uticali na ponašanje grupe ljudi su stručnjaci koji žele da povećaju prodaju nečega ili da utiču na volju birača. Evo primera jedne eksperimentalno dokazane manipulacije kupaca: u prodavnici vina su jedne nedelje puštali prepoznatljivo francusku muziku, a druge nemačku. Rezultat je bio da su prve nedelje više kupovana francuska, a druge nemačka vina. Prajming može da bude i nespecifičan: sve što pomaže da se kupci bolje osećaju u nekoj prodavnici, povećava kupovinu.

Kako mnogi ljudi saznaju o događajima u svetu iz različitih sredstava informisanja u kojima dominiraju negativne vesti, to bitno utiče na kasniji negativni lični doživljaj socijalnog okruženja. Verovatno u medijskom izveštavanju i prajmingu možemo da tražimo objašnjenje nedavne serije napada hladnim oružjem na putnike u vozovima u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj. „Zaražavanje putem medija” je najbolje proučeno u izveštavanju o samoubistvima. Nakon što su mediji pristali da o samoubistvima ili ne izveštavaju, ili da to čine šturo, nikako senzacionalistički, u mnogim državama smanjen je broj samoubistava. Možemo da se zapitamo da li medijsko izveštavanje i prajming imaju nekog uticaja na epidemiju porodičnog nasilja i ubistva žena.

Dokazano je da je osoba koja je doživela neku ljubaznost od nepoznate osobe jedno vreme sklonija da i sama postane ljubaznija. Zato budimo ljubazni da bi i drugi to postali.

 

izvor: politika.rs

Izbegavanje svakog konflikta

Autor: Zoran Milivojević

Za razliku od ljudi koji u konfliktnim situacijama čine jednu krajnost tako što od drugih zahtevaju da im iznova i iznova zadovoljavaju svaku želju, postoje i oni koji spadaju u drugu krajnost po tome što se u svakom konfliktu povlače i popuštaju drugoj strani. Socijalna okolina one prve doživljava kao „nezgodne” ili „teške”, a ove druge kao „veoma fine” i „vrlo ljubazne” ljude.

Ljudi koji stalno povlače svoje želje pred željama drugih imaju nizak kvalitet života.

1

 

Postoje dva glavna razloga zbog kojih neko izbegava svaki konflikt. Prvi je kada neko veruje da bi ga, u slučaju da se suprotstavi očekivanjima i željama drugih, ti drugi odbacili. Osoba misli: ako se suprotstavim drugima, oni će me odbaciti i ostaću sasvim sam. I zato osoba prigušuje i potiskuje vlastite želje kako bi ugodila drugima i bila prihvaćena.

Ovakvo ponašanje u konfliktima je u najvećem broju primera naučeno u detinjstvu kod kuće. Roditelji su detetove pokušaje da odbije ili izvrda njihove zahteve „kažnjavali” ignorisanjem deteta, pretnjom odbacivanjem ili su ga etiketirali kao lošu osobu. Za pravilan razvoj je važno da roditelji dozvoljavaju sukobe svojih i detetovih želja i da detetovo odbijanje nekih njihovih želja ne tumače kao negaciju ljubavi, nezahvalnost ili bezobrazluk. Iako dete treba da sluša roditelje u mnogim stvarima, mora mu biti dozvoljeno da u nekim stvarima odbije te želje bez posledica.

Drugi glavni razlog za izbegavanje svakog konflikta jeste to što osoba koja izbegava smatra da bi svojim odbijanjem „povredila” drugoga, zbog čega bi drugi bio tužan i neraspoložen, a ona bi bila kriva za takvo njegovo emotivno stanje. U konfliktnoj situaciji osoba bira: ili da zadovolji svoju želju i oseti krivicu za nastalu tuđu patnju, ili da popusti drugome kako ne bi osetila osećanje krivice.

Ovakav mehanizam je veoma čest kod odraslih koji su u detinjstvu bili predmet „emocionalne ucene”: „Ako ne učiniš to i to, mama će biti veoma tužna.” Kada neko jednom usvoji mehanizam, primenjuje ga kasnije u životu i na sve ostale ljude.

Na početku malo dete nije svesno emotivnih posledica koje ima njegovo ponašanje na druge ljude. Ono tek kasnije otkriva da drugi ljudi imaju osećanja i da reaguju prijatnošću ili neprijatnošću na njegove postupke i izjave. Nakon toga ono počinje da razvija saosećanje, sažaljenje i samilost prema drugima, ali i da se oseća odgovornim za osećanja drugih. U sledećoj razvojnoj fazi dete više ne gleda u osećanja drugih, već u to da li je imalo ili nije imalo pravo da nešto uradi. Ono tada počinje da oseća krivicu samo ako nije imalo pravo na neki postupak zbog kojeg se drugi loše osećaju. Ako roditelji stalno „emocionalno ucenjuju” dete, ono nauči da stalno gleda u osećanja drugih kako ne bi bilo krivo za konflikt.

izvor: politika.rs

Pedijatar Jevgenij Olegovič Komarovski: 14 poruka za mame i tate koji žele da vaspitaju zdravo dete

f17118059f26f46c8d24885b56acff7c

Jevgenij Olegovič Komarovski je jedan od najpoznatijih i najpriznatijih pedijatara na teritoriji bivšeg SSSR-a. Doktor je medicinskih nauka, televizijski voditelj i autor 15 knjiga o nezi deteta. Na vrlo razumljiv način izlaže dragocene informacije o zdravlju i vaspitanju dece, zbog čega uživa poštovanje mnogih roditelja.

Odabrali smo 14 citata pedijatra dr Komarovskog čiji su saveti pomogli stotinama hiljada ljudi:

  1. 100% odraslih stanovnika zna kako se prave deca, ali 99,9% ne zna kako se stvaraju ljudi.
  2. Psihičko blagostanje majke koja vodi brigu o detetu jeste najveći zadatak za oca. Tata je taj čija je obaveza da rešava probleme s rodbinom i komšijama.
  3. Srećno dete je pre svega dete koje je zdravo, a tek potom dete koje ume da čita i svira violinu.
  4. Srećno dete je dete koje ima i mamu i tatu, koji pak imaju vremena ne samo da vole dete nego da vole jedno drugo.
  5. Ni veliki broj ni dobar glas pedijatara neće rešiti zdravstvene probleme deteta. To je nemoguće pre svega zato što njegovo zdravlje u daleko većoj meri zavisi od mame i tate nego od svih pedijatara zajedno.
  6. Dete nikom ništa nije dužno.
  7. Lično, kada mi dolaze roditelji bolešljive dece, često savetujem da nabave psa. Zato što je pas realan razlog da natera roditelje da dva puta dnevno izvedu i dete u šetnju.
  8. Ako je vaše dete cele godine bilo bolešljivo, ako nije trčalo, odlazak na selo (možda svega 30 km od grada raste šuma i teče reka), može imati bolji učinak na njegovo zdravlje nego letovanje na Sredozemnom moru, pa neka je i hotel s pet zvezdica.
  9. Dete i treba baš takvo da bude – mršavo i aktivno.
  10. Siguran sam u to da se većina dece rađa zdrava, ali da im zdravlje narušavaju… roditelji i medicinski radnici.
  11. Kada se rodi beba – čovečji mladunac – ona je biološko stvorenje isto kao vuče, meče, prase… Zato je osnovni zadatak u prvoj etapi života da se držimo biologije da bismo kasnije prešli na razvoj sociologije.
  12. Suština i ideologija jednokratnih pelena sastoji se u sledećem: detetu pelene nisu potrebne! Nego su potrebne majci!
  13. Sreća i zdravlje porodice su najvažniji. Porodica treba da se ponaša ne shodno interesima deteta već shodno interesima porodice. Ja ne mogu da zamislim da moje dete dobije čokoladu i da je ne podeli na četiri dela.
  14. Što je najvažnije: ti nisi centar svemira. Mi kao porodica – to je centar svemira. Dobri ljudi uvek, svuda i prema svima su dobri. Podeli sve dobro: raspoloženje, hranu, stvari. Ne kukaj.

izvor: lovesensa.rs

“Ponekad se dobre stvari raspadnu da bi se bolje mogle sastaviti.“ – Što učiniti kada nam se raspada život?

Iznenadna bolest, poslovni izazovi, teška tuga, nemoguće situacije …

1

Kada je u pitanju život, nitko nije imun na mnoge njegove udarce. Svi smo doživjeli poneke grozne situacije – neki puno više od drugih.

No, što je to što trebate učiniti kada se čini da je sve u vašem životu loše?

Bez obzira na to koliko se jakima možemo smatrati, s vremena na vrijeme svi se mi suočavamo s teškim situacijama, zbog kojih se možemo osjećati izgubljeno.

Možda ste u sličnoj situaciji upravo sada? Osjećate se ranjivo i ne možete naći svoj put iz naizgled mračnog scenarija.

Ako je to slučaj, onda za početak – znajte da niste sami. Svi izgubimo naš put s vremena na vrijeme. Ako je ovo vaša trenutna situacija, onda se trebate obratiti bliskim ljudima.

 

Nikad se ne zna, možda i osobe u vašem bliskom krugu prolaze kroz slično iskustvo. Možda se trenutno osjećate bespomoćno,  ali u stvari, istina je daleko od toga.

Kada se čini da se sve raspada, razmislite o ovim jednostavnim strategijama koje vas mogu spasiti i ponovno dovesti u normalu.

  1. “Ponekad se dobre stvari raspadnu da bi se bolje mogle sastaviti.“

Zapamtite ove predivne mudre riječi koje je izrekla ikona ljepote, Marilyn Monroe.

Kada doživite nešto ‘loše’, jeste li ikada zastali i zapitali se što dobro može izaći iz toga? Iako u takvim vremenima možda ne osjećamo tako, svemir nam ponekad uzima stvari da bi se napravilo mjesto za veće, bolje stvari.

U svakoj nesreći, brzo ćete uvidjeti kako postoji razlog da se osjećate sretnije nego što ste bili prije. To bi se moglo pojaviti u obliku vrijedne životne lekcije, osobnog  rasta i novog odnosa/mogućnosti/uspjeha …

“Sve se događa s razlogom” – to može biti najveći klišej, ali to je klišej vrijedan pamćenja!

  1. “Bol je neizbježna, patnja je opcija“

U životu je bol neizbježna. Međutim, kao što je Haruki Murakami rekao “Bol je neizbježna, ali  patnja je opcija“.

Bol je dio ljudskog bića; međutim, našu sreću određuje način na koji odlučimo razmišljati i djelovati za vrijeme bolnog iskustva i nakon tog bolnog iskustva. Puno ljudi čini grešku – kriju svoju svoj bol; jer se boje osjetiti bol. Iako je to sasvim prirodno, to samo produžuje to iskustvo i na kraju, rezultira opet patnjom.

Naučite prihvatiti svoje osjećaje – procesuirajte ih. Zatim, kada za to dođe vrijeme, morate napraviti izbor – “Patim – prihvatit ću to i pokušat ću krenuti naprijed sa svojim životom ili ću ostati pri tome i dopustiti sebi da patim?” To nije uvijek lako, ali znate što morate učiniti.

  1. ‘Jučer je povijest, sutra je misterija, a danas …’

Uvijek ponavljamo – nema većeg dara od ovdje i sada.

Osjećate se izgubljeno? Obratite pažnju na sebe upravo sada, u sadašnjem trenutku. Dišete li? Kuca li vam srce? Ako je odgovor “da!” – onda vam super ide. Kad vam život servira nešto loše, vaš jedini problem bi trebao biti ovdje i sada. Podijelite stvari na dijelove kojima ćete se postepeno baviti, iz trenutka u trenutak, malo po malo.

Kad se osjećamo izgubljeno, tjeskobno i kada ne možemo naći svoj put – korijen problema je obično krivnja iz prošlosti i strah od budućnosti. Kada osjećate kao da je sve izvan vaše kontrole, uvijek znajte da postoji jedna stvar u koju možete vjerovati – sadašnji trenutak.

  1. “Ako vam se nešto ne sviđa, promijenite to. Ako ne možete promijeniti, promijenite svoj stav”

Ova izreka Maye Angelou može se činiti oštra, ali razmislite malo o tome. Ako ste kreator svog života, onda morate preuzeti odgovornost za svoje osjećaje. U svijetu u kojem su mnoge stvari naizgled izvan naše kontrole, važno je imati na umu da postoji jedna stvar koju uvijek možemo kontrolirati – naše  riječi.

Riječi koje stvaraju naše misli, riječi koje govore našu priču … priču koju možemo pričati sami sebi kako bi diktirali sebi kako se osjećamo. Ako ste zbog nečega nesretni  – promijenite to svojim riječima. Ispričajte sebi sretniju, lakšu, oslobađajuću priču o tome kako stvari stoje. Čak i najmanji pomak u stavu može rezultirati najvećim otkrićem.

Dakle – kada se sve čini loše, svakako imajte na umu ove četiri jednostavne strategije za pozitivno djelovanje.

Ako je sve već u redu u vašem životu, onda je to super! No, ipak zapamtite sve ovo i čuvajte te informacije negdje u  u pozadini vašeg uma, u okviru „razbij u slučaju opasnosti“.

Učinite to i sljedeći put kada se budete osjećali pomalo izgubljeno – možete biti sigurni da ćete se vrlo brzo vratiti na pravi put!

izvor: atma.hr

 

Greg Brejden: kako spontano izlečiti negativna uverenja i živeti život kakav zaslužujemo

Kako eliminisati negativna uverenja…

Negativna uverenja su ona koja nas dovode do problema, ali kako su ona podsvesna, teško nam je da ih uočimo kod sebe.

Jamie Lee Curtis

Jamie Lee Curtis (foto: pinterest.com)

Greg Brejden iz tog razloga na svojim seminarima učesnicima daje da popune odštampani formular u kome se od njih traži da prepoznaju osobine onih koji su se o njima starali u detnjstvu.

Cilj tog grafiokona je da se identifikuju podsvesni utisci i uverenja koja smo oformili o tim karakteristikama dok smo bili deca, a ne na način na koji ih vidimo zahvaljujuči iskustvima odrasle osobe danas. Proces je brz, jednostavan i efikasan.

Popunite podatke u sledećim tabelama.

Određivanje pozitivnih i negativnih osobina staratelja u detinjstvu:

Muško
Žensko
B (+)
A (-)

U gornjem delu (B) navedite pozitivne osobine i za muškog i za ženskog staratelja, odnosno, za osobe koje su se brinule o vama do vaše 15. godine. U donjem delu navedite negativne osobine istih tih osoba. Ne zaboravite da bazirate spisak na tome kako ste ih videli kao nevino dete. Koristite jednosložne reči, prideve ili kratke rečenice.

Negativne osobine će vam ukazati na uverenja zbog kojih najviše treba da se zabrinete.

Tabela šta ste najviše želeli od svojih staratelja:

Šta ste najviše želeli od onih koji su brinuli o vama i šta vam je najviše bilo potrebno od njih?

C

Rečju ili kratkom rečenicom nabrojte stvari koje su vam bile najvažnije u detinjstvu i koje ste očekivali da dobijete od onih koji su se starali o vama. Ali ovoga puta to uradite iz perspektive svog sadašnjeg života, odnosno, odrasle osobe.
Sledeća tabela identifikuje frustracije koje ste pokupili u detinjstvu i koje vam se vraćaju. Ove frustracije opisuju to kako ste zaobilazili prepreke u životu da biste dobili ono što vam je potrebno.

Vaše frustracije.

Kako se obraćate svojim frustracijama?

D

Opišite frustracije iz svog detinjstva i to kako ste izlazili na kraj s njima. Odgovorite pomoću jedne reči ili vrlo kratke rečenice, jer ćete tako olakšati baratanje odgovorima.

Sada popunite sledeći obrazac rečima ili kratkim rečenicama izvučenim iz prethodnih tabela.

Izjava 1: Ponekad privlačim ljude u svoj život koji su _______________________ (završite rečenicu rečima iz tabele 9 A)

Izjava 2: Želim da budu… _______________________ (završite rečenicu rečima iz tabele 9 B)

Izjava 3: … kako bih mogao da imam _______________________ (završite rečenicu rečima iz tabele 10 C)

Izjava 4: Ponekad sprečavam sebe da dobijem ovo _______________________ (završite rečenicu rečima iz tabele 11 (D2).

Na primer, možete dobiti sledeću konstrukciju:

Ponekad privlačim ljude u svoj život koji su besni, nedostupni, skloni osuđivanju. Želim da budu puni ljubavi, da imaju razumevanja kako bih mogao da budem voljen, da imam druga/drugaricu. To ponekad sprečavam povlačenjem iz sveta, kršenjem pravila.

Ova jednostavna vežba vam može ukazati na sopstvena duboka uverenja koja vas sprečavaju da živite život kakav želite. Kada ih identifikujete, možete i da ih promenite. Promenom uverenja, zadajete nove komande univerzumu i kreirate novu realnost.

U knjizi „Spontano lečenje uverenja“ naučnik i autor besteselera Greg Brejden iznosi načine kako možemo da shvatimo šta je to uverenje, kako ono deluje i kako možemo da ga promenimo nakon istraživanja ove oblasti od preko dvadeset godina. Promena dubokih negativnih uverenja, ne samo o novcu, već i o životu, doneće vam slobodu da živite život kakav zaslužujete, a ne kakav morate.

izvor: lovesensa.rs

 

Pomozite detetu da se privikne na vrtić: Saveti za zabrinute mame

Radenka Marković

Prilikom jutarnjeg rastanka u vrtiću roditelji ne bi smeli da budu tužni niti da plaču, jer će tako rasplakati i dete, a posle podne treba maksimalno da se posvete svom mališanu, savetuje Nada Gartner iz Udruženja vaspitača Beograda.

1

Dobro je da dete sa sobom od kuće ponese dragu igračku ili neki drugi predmet. To će mu biti veza sa kućom i osećaće se sigurnije

Polazak u vrtić ili jaslice velika je promena i stres kako za decu tako i za roditelje. Dete se suočava s novom sredinom, koja ne znači samo fizički nov prostor već i nove ljude i nove navike, drugačije od onih koje je imalo u roditeljskom domu. Roditelje, uz brigu kako će se njihov mališan snaći, muči hiljadu pitanja, kako sami treba da se ponašaju, šta smeju a šta ne smeju da rade kako bi detetu olakšali privikavanje na prvi kolektiv.
Adaptacija, kaže Nada Gartner, predstavnica za javnost Udruženja vaspitača Beograda, traje različito od deteta do deteta, a najčešće dve, tri nedelje.

BEBA U KUĆI, PRVENAC U OBDANIŠTU
Roditelji koji su dobili malu bebu ne bi baš tada trebalo starije dete da upisuju u vrtić. Njemu treba dati vremena da shvati da to što roditelji sada mnogo više brinu o bebi ne znači da njega vole manje. Ukoliko bi baš tada krenulo u obdanište, dete bi se osetilo potpuno odbačenim od roditelja i vrtić bi doživelo kao kaznu – kaže Nada Gartner.

ZA POČETAK POLA SATA
– Još pre nego što prvi put dovedu dete, roditelji mogu da mu pomognu da se lakše adaptira. To znači da prvo dođu u vrtić u koji su upisali dete i da se upoznaju s režimom života u njemu. Kada je doručak, ručak, kada se spava… Ukoliko taj dnevni raspored počnu da praktikuju kod kuće, polazak u vrtić će za dete biti manji šok – kaže Gartnerova.
3Takođe je dobro i da u tom periodu decu, a naročito onu koja nemaju braće i sestara, navikavaju da se više druže s decom.
Poželjno je da prvih dana, jednu do dve nedelje, dete dolazi u vrtić na kraće vreme. Raspored dolaženja dogovara se s vaspitačem, ali prvog dana dete od jedne do tri godine obično ostaje pola sata, a potom sve duže i duže. Za decu od tri do šest godina trajanje boravka prvih dana može da bude i duže.
Preporučljivo je da dete počne da dolazi u vrtić u vreme igre, dok dolazak u vreme odmora treba ostaviti za kasnije, kada se ono bar donekle prilagodi na kolektiv.
Gartnerova savetuje da roditelji ne treba da žure s tim da im dete što pre u obdaništu ostaje po ceo dan.
– To pogotovu važi za decu do tri godine. Roditelji možda smatraju da je njihovo dete zadovoljno samim tim što je okruženo drugom decom. Međutim, treba da znaju da se oni u tom periodu mnogo radije igraju sami nego s drugom decom.
Zato psiholozi i preporučuju polazak u vrtić tek posle treće godine – kaže ona.

POZDRAVLJANJE NA PRAGU
Vrlo je važan jutarnji rastanak u jaslicama ili vrtiću.
– Roditelj treba da bude smiren. Ne sme da pokaže detetu da je zabrinut ili tu

žan što ga ostavlja, niti da pred njim zaplače. Emocije roditelja prenose se na dete i, ako vidi da je majka tužna, ono će se isto tako osećati – kaže naša sagovornica i navodi da treba naći pravu meru koliko dugo se pozdravljati s detetom.
Sa mališanom, pogotovu ako je jaslenog uzrasta, ne treba mnogo razgovarati, ali ni tutnuti ga samo u ruke vaspitačici i otići. Dete joj treba polako pružiti, pozdraviti se s njim smireno i lagano otići. Ni rastanak sa starijim se ne sme odgađati u nedogled. Dugo smirivanje deteta ili ponovno vraćanje nije dobro jer će dete tada da plače. I tada i ubuduće očekujući da se roditelj vrati.
– Po povratku iz vrtića dobro je što više vremena provoditi s detetom. Šetati, igrati se, pričati mu priče, maziti ga, pitati kako mu je bilo u vrtiću.

BACANJE CUCLE OSTAVITE ZA KASNIJE
Tokom perioda prilagođavanja nije poželjno navikavati dete na nove stvari, kao što su noša, odvikavanje od cucle i slično. Ako ove navike nisu ranije usvojene, treba ih ostaviti za dane kada se dete navikne na vrtić.

NEK SE ISPLAČE ODMAH
Svako dete na vrtić odreaguje na svoj način. Najčešće plaču, neka se upiške iako su to kod kuće prestala da rade, druga neće da jedu, treća da spavaju…
– Dešava se i da ne ispoljavaju nikakvu reakciju, ali se vidi da pate i te adaptacije su zapravo najteže. Kada je o plakanju reč, iskustvo pokazuje da je najbolje da se deca isplaču što pre, ali na to se ne može uticati. Sve zavisi od slučaja do slučaja – objašnjava naša sagovornica. Kaže i da se zaista retko dešava da se dete uopšte ne privikne na vrtić.

NEMA POVLAČENJA
Dešava se da roditelji koji imaju „baka-deka servis“, ili neko od njih trenutno ne radi, u periodu adaptacije dete prestanu da vode u vrtić ako ono tamo mnogo plače. Taj pristup nije dobar.
– Adaptacija ne treba da se prekida, jer se time detetu šalje poruka da, ako dovoljno plače i pravi scene, ne mora u školicu. S druge strane, ponovna adaptacija je mnogo teža i duže traje, pa i dete više pati – kaže Nada Gartner.

izvor: zena.blic.rs