Category Archives: mama

Od priprema za porođaj, preko organizacije vremena i prostora, do odnosa sa novopečenim tatom i rodbinom, ovo će biti mesto namenjeno ženi, majci, dami, domaćici, neispavanoj, raščupanoj, iznerviranoj „devojčici“.

Šta nikako ne smete reći detetu

Ima dana kada sam premorena, isceđena, razočarana … umorna od svega. Ima dana kada ne želim ni sebe da vidim u ogledalu. Ima dana kada jedino što želim je da se naspavam ili da sedim u tišini ili da čitam knjigu. Tih dana je dete neko kome se ne može objasniti da je mama umorna ili tužna ili želi samoću. Dete je tu sa svojom uobičajenom sebičnošću, koju će shvatiti tek kad postane roditelj. Baš tih dana se treba čuvati najgorih i najružnijih rečenica, da ih slučajno ne uputimo tom malom, radoznalom, nevinom biću.

sta

Računanje nedelja i meseci u trudnoći

Dok sam bila trudna nikako nisam mogla da „izračunam“ u kom sam mesecu trudnoće. Meseci u kalendaru i meseci trudnoće se ne podudaraju i to mi je stvaralo veliku zbrku u glavi.

Evo jedne tabelice za sve buduće mame, koje imaju istu dilemu:

trimestri

Upalite svetlo – prepoznajte manipulatora

Pismo čitateljke Maje

Kako je sve počelo zaista ne znam. Kada sam shvatila šta se zapravo dešava već je za „lagani kraj“ bilo kasno. Neki će me osuđivati, neki reći da sam sama kriva, a samo neke će znati o čemu pišem.

2

 

Dugo godina u ulozi žrtve, koju nisam birala sama, proplakala sam noći, a dane nisam ni osetila. Vreme je brzo prolazilo i želela sam da prođe još brže. Iz dana u dan moja muka se povećavala i nadala sam se da će jednog dana sve stati jer moje telo, moje srce, moj mozak to više neće moći da izdrže. Onda jednog dana, nije mi stalo srce, samo sam shvatila da sam Ja u pravu i da nisam kriva.

 

Manipulatora nije lako prepoznati. Lukave su njegove igre i vrlo prilagodljive. Još dok nismo imali dece znala sam da laže, mada je to negirao. Kasnije sam saznala da manipulatori i lažovi nikada ne priznaju svoje laži. Smetalo mi je to laganje. Smetalo mi je što je povremeno i mene terao da lažem. Vremenom me je upleo u svoj „začarani krug laži“ pa sam morala i sama, bez njegovog nagovaranja da lažem. Tako je pažljivo napravio mrežu oko mene, da nisam ni sanjala da je to klopka, koja će me skupo koštati. Vremenom kako su deca rasla počele su ucene i preko njih. Suptilne i podmukle, koje samo on i ja osećamo kao zle, a deca misle da je to ljubav i to ona prava. Spolja sve izgleda divno. Srećna porodica.

 

Da, pokušala sam da se razdvojimo, ali nisam uspela. Posle svađa i rastanaka dolazio je „slađi“ nego ikada, kajući se i moleći za oproštaj. Prvih par puta sam mislila da je zaista čoveku potrebno dati više šansi, svi mi grešimo. Posle svakog mog oprosta i nastavka naše „ljubavi“ stvari su za nijansu bile gore. Kao da smo prešli u novi nivo, za mene još gori. Posle drugog oprosta nisam ni po koju cenu htela da se pomirimo, ali je bio toliko uporan da sam (na silu) morala da pristanem. Da nisam pristala bio bi u stanju da me veže, tri dana muči pričanjem i moljenjem. Bio bi u stanju da se ponižava toliko da mi je muka od pomisli na sve to. Kada moljenje i ponižavanje nisu „palili“ počeo je da preti. Posle svake sledeće svađe i „pomirenja“ gasila mi se želja za životom. Pre negoli sam se i okrenula omča mi je bila oko vrata. Svi dugovi, „naši zajednički“, koje je on napravio, ne bi li se predstavljao kao NEKO, bili su moji. Sve je počelo „iz najbolje namere“ da meni bude dobro i da ja budem dobro. Sve je radi za mene i zbog mene, a ja sam bila nezahvalna i bezobrazna. Mic po mic omča se stezala tako da kada sam htela da odem shvatila sam da me „drži na lancu“.

1

 

Shvatila sam da me neće pustiti. Njemu je dobro. Živi na tuđ račun, sit, opran, ispeglan. Predstavlja se kao divan porodičan čovek. Dete koje nije ni jednom prošetao za godinu dana pred drugima voli, obožava. Gluma pred svima i oko svega. Nisam znala da li i sam zna ko je u stvari!?

Nasilan je postao posle rođenja drugog deteta. Prvo me je samo gurnuo, ali nisam pala. Nekoliko puta me ja hvatao za ruku i zavrtao mi je, to nisam videla kao nasilje, a bilo je. Nekoliko puta me je gađao stvarima po kući, ni to za mene tada nije bilo nasilje. Za mene tada, ja sam sama bila kriva za sve i za  moje stanje i za njegovo ponašanje. Znao je da me ubedi da sam jedini krivac Ja. Jednom me je ošamario, da bi me na kraju pesnicom udario, kao u ringu bokseri. Mislim da sam imala potres mozga. Mislim, jer nisam nikome prijavila – osećala sam se krivom, plašila sam se podsmeha i osude.

Karakteristika manipulatora je i to da svoju žrtvu odvoje od drugih ljudi. Nisam ni shvatila zašto mu toliko smetaju moji prijatelji, a naročito moje tri najbolje drugarice. Toliko pogrdnih reči, toliko mržnje prema tri žene sa kojima sam odrasla. Polako, jedan po jedan prijatelj me je napuštao. Polako više uopšte nisam izlazila među ljude. Obaveze oko dece i kuće. Kada bi pobesneo redovno mi je govorio da sam lenja i da ništa ne radim. Pošto nije bilo posla mogla sam da nađem manje plaćen posao (u prodavnici, trafici…). O tome nije hteo ni da čuje. Očekivao je od mene nešto što ja ne mogu ni da definišem – da radim, a da ne radim ili da radim ali neki dobar posao, koji ja nikako nisam mogla da nađem. Ta kontradiktornost nije bila samo oko mog zaposlenja i to me je jako zbunjivalo jer sam zaista želela da mu ugodim. Želela sam da mu dokažem da sam vredna. Posao koji obavljam kod kuće se nije računao. Pranje, kuvanje, deca – to nije posao. Pri tome uopšte mi nije pomagao u kućnim poslovima. Prozore sam prala sa jednim detetom u naručju, a drugo mi je visilo na nogavici.

Krivila sam sebe. Počela sam da se povlačim i da se osećam bezvredno. Mislila sam da sam sama kriva za sve što mi se dešava. Od posla oko dece poprilično sam se zapustila. Nisam imala baš nikoga da mi pomogne. Roditelji su mi umrli, a rodbina mi je dalko. Njegova majka nije želela da mi pomogne. Povremeno je dolazila da još malo razpiri vatru koja je stalno tinjala između nas.

3

 

Pre nego sam rodila prvo dete, kada sam shvatila da me on neće ostaviti, počela sam da razmišljam o samoubistvu. Nema mi ko pomoći. Kome god da sam bilo šta rekla odgovarali su mi da sam sama kriva. Kao da je najlakše pokupiti stvari i otići. A šta kada nemate gde da odete? A šta kada je on u vašem stanu, a vi nemate gde da odete? Kada sam rodila prvo dete ta opcija oko samoubistva je potpuno izgubila smisao, jer dete ne bi imao ko da mi odgaja. Njegova majka ne bi htela, a ja nemam bliže rodbine, pomisao o starateljima ili domu me je razoružavala.

 

Vremenom se stres pretvorio u česte prehlade, pa u problem sa štitnom žlezdom. Njegov odgovor na sve je bio: „samo želiš da budeš bolesna. Stalno izigravaš žrtvu“. Interesantno je kako manipulatori vešto okreću stvari u svoju korist i kako suptilno svoju žrtvu ubijaju iz momenta u momenat. Posle njegovih reči, koliko god da sam bila bolesna ustaja sam iz kreveta i nastavljala sa kućnim poslovima.

Pokušala sam da kontaktiram neke službe, ali svi su „prali ruke“. Trebalo je da me dobro unakazi, da novine pišu o meni, pa da onda neko tamo uzme „jadnu žrtvu“ u zaštitu. Ubrzo sam odustala od traženja pomoći od drugih i potražila pomoć u sebi. Nisam mogla više da izdržim. Prvo sam počela da tražim lek za svoje loše stanje. Bila sam konfuzna, umorna, iscrpljena, usporena, zaboravna, zapuštena. Tragajući za spasom pročitala sam neki tekst o manipulaciji. Tada sam prepoznala u njemu manipulatora i uvidela da ja nisam ni luda, ni bezobrazna, a ni glupa, da sam samo žrtva višegodišnjeg psihičkog zlostavljanja. Ta potvrda da u stvari mislim ispravno mi je puno značila. Kao da sam u mračnoj sobi, u kojoj mislim da je sam Đavo, uključila svetlo. Rešila sam da se borim. Bog mi je pomogao, jer podršku nisam imala ni od prijatelja ni od rodbine, a sama ne bih mogla protiv takvog jednog manipulatora.

Već nekoliko godina sam udovica, bez dugova i sa poslom kojim sam zadovoljna. Deca rastu bez oca, ali bar sa jakom i zadovoljnom majkom.

Ne, nisam ga ubila! Ubio ga je stres pod kojim je svakodnevno bio jer je isuviše lagao.

Detinjstvo nekad i sad

Zaista sam umorna od svakodnevnog, višečasovnog zabavljanja razmaženog, nestrpljivog trogodišnjaka. Malo spavam, kako bih postigla sve što sam zamislila, a zamislila sam (po svemu sudeći) previše!  Poredim se sa svojom mamom, mada sam svesna da su ona vremena bila potpuno drugačija od ovih danas. Pa, šta se to tako drastično promenilo?

Ujutro dok vodim Juniora u vrtić, često srećem mamu koja ide sa ćerkom , verovatno u vrtić. Devojčica je nešto veća od Juniora, ali sam sigurna da je još uvek u vrtiću. 8 Dete je uvek „moderno“ obučeno, sa frizurom. Iskreno žalim tu preslatku devojčicu. Već sada je svako jutro „teroriše“ „preambiciozna“ mama praveći joj punđu ( dete uglavnom nosi prelepu punđu), koja, znam iz iskustva, čupa. Kada sam bila mala imala sam dugu kosu, kao znak crnogorskog poriJekla. Moj otac je bio vrlo nesrećan kada je saznao da je moja majka rodila devojčicu tj. mene, pa sam tu kosu do ispod pojasa ( da ne kažem do dupeta) nosila kao žig, simbol, ali i kao veliku patnju. Baš zato znam koliko punđa čupa i koliko je nebitna tom detetu. Moram priznati kada sam ja bila mala deca su vrlo retko nosila „frizure“ i to su bile dečije frizure, ni nalik punđama za tete. Što se ostatka tiče, nismo bili moderni. Dok sam bila u vrtiću hit su bile neke pantalone na tregere, udobne i tople, a jeftine. 90% dece u vrtiću imalo je baš te ili slične pantalone. 9Današnja deca nose odeću nalik na odeću za odrasle. Šta to mi, roditelji želimo da postignemo? Kao da želimo da nam deca što pre odrastu. Kao da nam nije dovoljno svih hormona kojima ih trujemo kroz raznoraznu hranu pa pubertet počne pre desete godine. Kao da je lepo biti odrastao. U stvari možda je drugima lepo da budu odrasli, meni nije. Volela bih da imam nekoga ko će brinuti o meni i volela bih da se igram. Da mi neko drugi skuva ručak i opere sudove, a ja da mu se motam oko nogu i zapitkujem ga.

Druga scena je na igralištu. Dok je Junior bio mali i nespretan penjala sam se zajedno sa njim po spravama na igralištu. Gde god sam mogla da prođem išla sam sa njim. Moja mama se nije igrala samnom! Mi smo se igrali sami. Uopšte ne znam kako smo se zabavljali kad nisamo imali ni u pola igračaka kao današnja deca. Ja se sećam svake svoje igračke. I sve su sačuvane! Moje dete se ne igra igračkama. Ja sam za njega igračka. Kada se ne igramo onda skače po meni kao po trombolini. I ja ne znam da se odbranim, nego ćutim i trpim. Ja sam moju mamu poštovala još dok sam bila tako mala. Mama je bila zaposlena i morala je da radi, jedino kada mi je trebala pomoć oko nečega mogla sam da joj se obratim, ali nisam skakala po njoj! Kada sam krenula u školu sama sam radila domaći. Mama nikada nije znala, niti je pitala, da li imam domaći i da li sam ga uradila. Sama sam znala svoje obaveze. Dodatno učenje, sa profesorima, koje treba naknadno platiti – to onda nije bilo moderno. Niko nije plaćao dodatne časove. To bi značilo da profesori i učitelji u školi nisu sposobni da objasne i nauče dacu pa ih dodatno treba učiti kod kuće. Da, dešavalo se da ne uradimo domaći, ali retko. Mi smo deca koja su znala šta su nam obaveze. Plašili smo se ukora i sramili jedinice. Današnja deca se diče i hvale lošim ocenama i sramota je uraditi domaći. Domaći rade i uče samo štreberi, fuj! Mi nismo bili štreberi, a učili smo. Učila sam da se ne bih crvenela pred razredom, učiteljem, mamom i komšijama. Učila sam jer sam želela da budem arhitekta. Nismo imali internet, imali smo samo knjige i iz tih knjiga smo više znali nego ova današnja deca koja imaju ceo svet na dlanu.

4 5Sa druge strane mi smo odrasli u dvorištu, na ulici sa komšijama i poznanicima. Nikome se ništa loše nije desilo jer su nas svi čuvali. Svi su nas i grdili i to je bilo normalno. Ako napravimo nešto ružno izgrdi nas prvi odrasli koji je to video. Onda prepriča mami i tati pa i kod kuće „popijemo“ grdnju (pa i batine). Danas, ne daj Bože da neko popreko pogleda naše dete – odmah skačemo i vadimo oči. Drugo, ako se dete izgubi svi će osuđivati roditelja. Gledala sam kako je otac sa dva mala dečaka na sred sajma izgubio jedno dete. Gužva je. On je sam sa dva radoznala deteta. Svakome može da se desi. Komentai su bili grozni: „svakome je Bog dao da ima decu“, „kakav si ti otac?“, “ ni dve ovce ti ne bih dao“ i sl. Nesrećnik je ćutao jer je preživeo šok i umesto da mu pomognemo mi smo ga osudili. Strašno!

Da, zato sam umorna, jer nikome ne verujem, nikome ne smem da ostavim dete ni na minut, a ne da ga pošaljem da se igra sa vršnjacima na ulicu, koju ulicu??? Voze kao šašavi. Šta god da se desi svi će mene osuditi, bila kriva ili ne. Mi smo padali, razbijali noseve, kolena, glave i niko nije osuđivao moju mamu, jer ona i nije kriva, mada nije bila tu, pored mene kada sam pala. Nekada su se deca igrala sa decom, a mame radile šta su već imale da rade!

Treća scena – vrtić i to privatni. Vaspitačica po ceo dan fotografiše decu i šalje majkama fotografije. Čim dete nešto uradi ( piški, kaki, obriše nos, jede, spava) vaspitačica šalje, zauzetoj mami, raport. Naravno samo određene mame imaju tu privilegiju da imaju informacije iz prve ruke šta njihovo čedo radi, baš sad! A šta je sa ostalom decom, čije mame nisu fensi bogatašice sa silikonima, nego rade za male pare i jedva spajaju kraj sa krajem, a uz sve to moraju da plaćaju skupe privatne vrtiće? Njihova deca se čuvaju sama jer je vaspitačica prezauzeta decom bogatih i onih koji su rodili simbol, koji uopšte i ne viđaju… pa Bože oni rade i nemaju vremena za dete, zato je tu vaspitačica!!! Mi smo u vrtiću svi bili isti. Jeste, bilo je malo onih voljenijih i onih manje voljenijih, ali ne kao danas. Mi nismo bili simboli mamama i tatama, mi smo bili deca.

Sve se promenilo. Mi smo se promenili. Pa, valjda kada se umorimo, opet ćemo početi da verujemo jedni drugima, opet ćemo pomagati jedni drugima ili će doći neko vreme kada uopšte više neće biti prijateljstva, pomoći.