By   19. novembra 2017.

Kada me je moj četvorogodišnjak jednog dana pitao da li i mali dečaci umiru, zaledila sam se. U prvi mah nisam imala odgovor (u stvari trebalo mi je vremena da razmislim šta da mu odgovorim tako da kod njega ni sada, a ni kasnije ne dovede do nekih „smetnji“, zabrinutosti, ne znam već ni sama do čega), a onda sam mu odgovorila onako kako jeste. Rekla sam mu da mogu da umru i mali dečaci, ali samo ako su jako bolesni. Posle toga sam počela i sama da razmišljam zašto me je to pitao. Hm, četvorogodišnjaci, ta čudna, ali divna stvorenja.

Definitivno dete od četiri godine više nije beba, sad je pravi mali pronalazač. Naše zajedničko vreme se pretvorilo u kviz – on pita, a ja kao na kvizu odgovaram. Po nekad me to baš zamori. 1000 zašto, 1000 mojih zato.

Četvorogodišnjaci uživaju u igri. Interesantne su im i bebe i odrasli ljudi. Četvorogodišnjaci su vrlo druželjubivi, bar oni koje sam ja sretala. Kroz igru uče i ozbiljno saosećaju sa drugima. Do sada igra i deljenje nije išlo, a sada može da se strpi, sačeka, podeli igračke – nije to još onako „ozbiljno“, ali je za svaku pohvalu.

Našla sam se u čudu kada mi je prvi put na sred ulice naredio da stanem da on pije vode. Stvarno sam pogrešila, dala sam mu flašicu i produžila dalje, ali me je njegov naređivački ton ozbiljno zabrinuo. Kasnije sam se navilkla da mi po nešto naredi i pronašla u tekstovima stručnjaka da je to „normalno“. Još nešto me je šokiralo, a to je začetak laži. Prepoznam još uvek kada izmišlja ili želi da prećuti nešto. Po nekad se pravim da verujem, ali kad pretera u fanraziranju moram da javno priznam da ne razumem o čemu se radi – on ima desetoro dece i živi jako daleko! ko bi to shvatio!? U svakom slučaju četvorogodišnjaci su rekorderi u pričanju i maštanju. Mislim da više nikada neće biti toliko pričljiv, kao sada.

Sa drugarima u vrtiću se često igraju tate i bebe. Pitam gde su mame, ali ostanem bez odgovora. Simpatiju ( tj dve) odavno ima, pa više ta tema nije toliko interesantna. Povremeno se pojavljuju i neki Buge i slični likovi, koje mi ne vidimo, ali su oni tu negde.

Sada već ozbiljno broji i prebrojava. Pred spavanje čitamo priče i on ih prepričava. Uznenadila sam se da zna adrese stanovanja najboljih drugara, kao i gde i šta rade njihovi roditelji. Impresionira ga „iks“ ili krst i gde god da ga vidi skreće mi pažnju na „iks“. Slabo crta i već sam se pomirila sa činjenicom da neće biti slikar. Povremeno radimo neke zadatke iz onih popularnih knjiga, u kojima se boji, crta i sl. Najviše voli da lepi sličice.

Mislila sam da moje dete ne zna da igra fudbal. Sa njim niko nikada nije igrao fudbal, ali nešto se uči i od drugara. Šutira loptu, hvata (malo nespretno), baca. Trči i skače već odavno, ali se sad mnogo spretnije penje i silazi niz stepenice. Zanimacija mu je da preskače šahtove ili da preskače linije na pešačkom. Savladao je i bicikl sa pomoćnim točkovima.

Dete od četiri godine bi trebalo da se oblači samo. Mi tu kao da malo zaostajemo. Mami tj meni je brže i lakše da ga obučem nego da čekam da prvo filozofira šta će obući, a onda i da eksperimentiše pa pantalone oblači preko glave i tako, ko zna šta bi mu još palo na pamet. Uglavnom zna da skine sve (mada to neće, ja ga uglavnom svlačim), a ne znam šta sve zna da obuče. Dugmad i pertle su nam problem.

U suštini ne kasnimo u razvoju, samo smo malo razmaženi, ali “ Volite svoju decu i kad su kriva, jer će ih život kažnjavati i kad nisu.“ što bi rekao čika Duško Radović.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *