By   11. avgusta 2016.

ss Bližio se letnji raspust i vaspitačice su počele da nas savetuju da detetu treba odmor od vrtića. Kako nisam planirala odmor, a radim od kuće, planirala sam samo na par dana da odemo do rodbine i svakog drugog vikenda (kada vreme dozvoli) na vikendicu.

 

Da bi se smanjili troškovi, a vaspitačice iskoristile godišnji odmor grupe dece se spajaju i deca idu u dežurne vrtiće. Ove godine „naš“ vrtić nije dežuran pa idemo u susedni.

 

Moj radni dan je takav da ne mogu ni da ga prepričam, jer najčešće ne zavisi od mene nego od drugih i od situacije. Neke poslove uspem da obavim brzo, dok ima dana kada se do kasno u noć „vrtim u krug“. Pre podne, kada Juniora odvedem u vrtić pripremam materijale (rad na računaru – pišem , crtam, računam, tražim po internetu), obilazim: banke, poštu, knjigovođu ( već po potrebi), kuvam, spremam po stanu, perem i sređujem veš i sve one „obične“ kućne poslove, da bi oko 14h išla u vrtić po Juniora. Već oko 16h smo napolju ( jer je dete ceo dan provelo zatvoreno). Ako tog dana ne idem na kurs jezika onda ostajemo napolju do 19h, a ako idem na kurs onda ga predajem tati i kući se vraćam u 19h. Do 20h večeramo, kupamo se i pijemo kakao pa ležemo. Oko 21h nastavljam sa poslom. Većina ljudi misli da ništa ne radim i da samo sedim kod kuće i „blenem“ u monitor. Zaista sam srećna ako uspem da sve pozavršavam pre ponoći, jer se budimo najkasnije u 6,30h!

I tako smo celo leto proveli u tom „dežurnom“ vrtiću da bi polovinom jula krenulo negodovanje.  Moje dete je od one dece koja se bune i negoduju samo onda kada stvarno postoji problem. Čim sam čula: „mama ja neću da spavam u vrtiću!“ znala sam da postoji problem. Jednog dana vaspitačica mi se požalila da je Junior „tukao“ devojčicu iz mlađe jaslene grupe i da joj nije dao da spava ( spavala je pored njega). Posle ovog saznanja sam se plačući vratila kući, jer sam zaista bila nemoćna da utičem na njegovo ponašanje, a uz to mi je potpuno nelogično bilo da su decu poređali na spavanju : dete iz starije pa dete iz mlađe jaslene grupe – logičnije mi je bilo da ih poređaju da deca koja se poznaju budu jedna pored druge, ali nije moje da mislim, ja sam nestručno lice u toj oblasti. Tada sam već razmišljala da se manem svih poslova i ostavim dete celo leto kod kuće, ali sam ipak pokušala da pričam sa njim i da mu objasnim da se bebe ne tuku. Sutra na otpustu je bila druga vaspitačica koju sam pitala za njegovo ponašanje i ona je rekla da je on „divno dete“! Onako zbunjena sam joj ispričala scenu od juče da bi mi ona objasnila da je ta mala „nezgodna“ i da se stalno tuče i započinje probleme (inače kod te vaspitačice je ta mala išla celu godinu dana i vaspitačica je poznaje, kao i situaciju u kući deteta). Hm… šta sad da mislim?

Ne, ne mislim da ona jučerašnja vaspitačica ne voli moje dete, mada mi je pre samo par meseci rekla da je Junior hiperaktivan i da se previše opustio u vrtiću, što je značilo da ona ne može da ga obuzda!

Smenjivale su se razne vaspitačice i jedna je znala šta su i kako ručali, druga nije znala, niti ju je bilo briga. Sve sam to uz osmeh slušala dok jednog jutra nisam odlučila da ga ipak do kraja raspusta ostavim kod kuće.

sssOd polovine jula je počeo da negoduje i da izmišlja da neće da jede u vrtiću, da neće da piški u vrtiću, da neće i neće i neće… Svako jutro smo nosili po nešto od njegovih igračaka i vaspitačice su uglavnom dozvoljavale da igračku unese ( nije jedini koji donese svoju igračku u vrtić). Uglavnom su mi napominjale da mu je potreban odmor i osećala sam da žele da ga ne dovodim. Kao i svaka majka pravdala sam se da imam posla i da ni meni nije lako!Posle takvog pravdanja osećala sam krivicu i osećala sam da nisam dobra prema svom detetu. Da bi jedno jutro jedna vaspitačica na moje pitanje da li može da unese ugračku, istu tu igračku mu otela iz uku, dala je meni i rekla „mama će ti dati igračku kada kreneš kući!“. Uhvatila je dete za ruku, uvukla ga i zatvorila mi vrata pred nosem!

Par minuta sam stajala u hodniku vrtića i slušala moje dete kako plače ( inače reko i kratko plače, kada baš ima problem). Razmišljala da li da uletim u sobu „zavalim šamarčinu“ tri puta većoj vaspitačici i odvedem dete kući ili da se pokupim i podavijenog repa odem kući. Imala sam baš puno posla tog dana. Krenula sam u suzama kući i ceo dan se osećala kao da me je neko polio punom vedrom gov**a. Sve što sam uradila bilo je felerično. Misli su mi bile u vrtiću. Znam da se Junior smirio, ali ja sam pod utiskom od jutros.

Otišla sam po njega pre 14h i dogovorila se sa vaspitačicom, koja je bila na otpustu, da neće ići u vrtić dok se ne vrate u svoj vrtić i dok ne budu kod svojih vaspitačica. Osetila sam veliko olakšanje i kod sebe i kod vaspitačice. Jedno dete manje, bravo za nju!

I tako, ne radim ništa ovih dana, čuvam dete. Da, nemiran je, povremeno ekstremno dosadan jer je u fazi pitanja i potpitanja. U stanju je da me izludi jednim te istim pitanjem, ali bar ne razmišljam kako se tamo neko stručno lice ponaša prema njemu i zašto neće da spava u vrtiću, zašto neća da jede i da piški dok je tamo.

Opet se vraćam na pitanje sa početka: da li je deci potrban odmor od vrtića? Da, jeste, ali je izgleda potrebniji malo duži odmor vaspitačicama.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *