By   17. februara 2016.

Pet puta sam se ujela za jezik pre nego sam napisala ovaj tekst, ali nije vredelo! Jedan tekst o deci i roditeljima koji krše pravila FB-a i prave profile deci mlađoj od 13 godina, me je „pogurao“ da napišem ovaj tekst tj. moje mišljenje o svima nama, kao društvu. Kada detetu kupiti mobilni telefon, to će roditelji odlučiti sami, ako ne dođe vreme da deca odlučuju, a roditelji slušaju. Bojim se da idemo ka tome.

telefon

Kada sam išla u školu nije bilo mobilnih. U učionici, dok traje čas, nije se smela žvakati žvaka. Tada nije bilo moderno šminkanje, a u Gimnaziji se nisu smele nositi helanke. Sećam se i vremena kada smo nosili teget „kecelje“. Tada sam mislila da se kecelje nose da se ne bismo isprljali, mada sedimo mirno u učionici i male su šanse da se isprljamo, ali rukavi su mogli potamneti od olovke tj. grafita. Kasnije sam shvatila pravo značenje kecelja. U potpunosti se slažem sa tom idejom i ako nekima to „zvuči“ staromodno i komunistički. telefon 3

Igrom slučaja sretnem jednu učiteljicu „starog kova“. Žena u penziji, ceo radni vek je uspešno učila klince, zadovoljna i pozitivna. U razgovoru sa njom saznajem da ide u goste kod ćerke, koja ima sina prvaka kome neće da kupi mobilni telefon. Sve se ovo dešava 2001. godine, kada u zemlji Srbiji mobilni nije bio baš tako rasprostranjen. Učiteljica se „hvali“ kako je ona kupila unuku PRVAKU mobilni i samo zato ide da ih poseti (u drugi grad oko 100 km udaljen od njenog mesta stanovanja). „Pa šta će dete?! Sva deca imaju, zašto da on nema? Jel tako?“

Potvrđujem klimanjem glave, a u sebi umirem od razočarenja. Ona, koja je zbog žvake terala sa časa. Ona koja, da sam donela mobilni telefon na čas, isti bi mi nabila u usta i naterala me da ga sažvaćem, sada svom unuku kupuje telefon i još se hvali! Sunce ti žarko, kuda smo mi to krenuli?!?!?

Dvostruki aršini svuda i za sve. Ako je moje onda može, a ako je tvoje, e pa, onda ne može!!! Da li bi mu kupila mobilni da mu je ona učiteljica?! Da li saoseća sa njegovom učiteljicom?! Da li je nju, penzionerku, uopšte briga za ostali svet ili joj je samo bitno da njeno unuče bude zadovoljno! Na kraju krajeva ona je učila pedagogiju i primenjivala je na nama, pa o čemu sad razmišlja?! Ako mama deteta, njena ćerka, ne dozvoljava da dete, prvak, ima mobilni, koji će nositi u školu, zašto onda ona, veliki pedagog, ruši mamin autoritet?

Verovatno će i mama „nasesti“ na poklon, jer, eto, bar neće ona platiti, skupi, mobilni, a dete će imati što i sva druga deca (mada u to vreme nisu sva deca imala mobilne). Ni mami više neće biti bitan autoritet, kad je baka kupila i obradovala dete – “ ma neka je on meni živ i zdrav!“.

Od prosvetnih radnika smo napravili klovnove, a od dece pravimo nezasite, sebične, monstrume.

Razumem da je potrebna ravnopravnost i da nije prijatno kada sva deca nešto imaju, a vaše to NEŠTO nema, ali zašto se ne takmiče u znanju?! Nekada smo se takmičili ko će više naučiti, ko će ići na takmičenje iz nekog predmeta. U poslednje vreme ne čujem da se ide na takmičenja! Ili nema takmičenja ili niko više o takmičenjima ne priča. A onda se setim da nema mesta za „znalce“ na balkonu, tako da ova priča uopšte nema smisla, celo društvo je pokleklo kada je znanje i kultura u pitanju.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *