By   2. aprila 2016.

Sve što sam znala o dojenju, pre porođaja, čula sam u školici za trudnice. Sa majkom o tome nikada nisam pričala pa nisam znala ni da li je ona dojila. Sećam se samo da je jednom spomenula da starijeg brata nije dugo dojila jer nije imala mleka. Mislim da je mene dojila. Tema dojenje se ne uči u školi, niti drugarice međusobno pričaju u tome. Mislila sam da se dojenje „podrazumeva“ i da ga je priroda podesila 100%. U školici sam shvatila da je detetu prirodno urođeno da sisa i da je dovoljno da ga majka prinese dojci, u praksi se pokazalo sasvim suprotno.

dojenje1

Porođaj je, kao i cela trudnoća, prošao „školski“. Posle porođajne sale čekala nas je baš prijatna soba u porodilištu. Sa velikim nestrpljenjem sam čekala prvi podoj. Bitno mi je bilo što pre da se moje dete i ja zbližimo. Prvi kontakt i prvi neuspeh. Nije dovoljno bebu prineti dojci! Beba nema snage, ne može ili neće da sisa. Zapištala sam da me je pola porodilišta čulo. Sestre su se sjatile oko mene i krenula je „operacija“ sisanje. Jedna sestra je držala Juniora, a druga dojku. Mala glavica, još manja ustašca. Nikako da „povuče“. Imala sam utisak da „operacija“ traje satima. Ni sama ne znam iz kog pokušaja je Junior konačno „povukao“ i sestre su se „razbežale“ kod drugih majki. Kako su nestale iz mog vidokruga Junior je pustio dojku. Ne znam ni kako sam se osećala, recimo – bedno. Niti da ih ponovo zovem, niti sama uspevam. Iz ko zna kog pokušaja Junior je ponovo uspeo da okusi mleko. Sve u svemu, jednu dojku je uspeo da sisa, ali drugu nije. U tim momentima bilo mi je bitno da je bar nešto okusio i da ću bar sa jednom dojkom uspeti da dojim. Sestre u porodilištu su mi rekle da doktorica nikako nije za veštačke bradavice, ali da mi ih one preporučuju. Hvala im, veštačke bradavice su me, u neku ruku, spasile. Rešila sam da detetu dajem malo i veštačkog mleka, samo da nije gladan. Iz porodilišta smo izašli sa listom na kojoj je pisalo da se dete hrani „mešovito“, što je značilo i da sisa i da pije adaptirano mleko.

Došli smo kući i ja sam bila jako uplašena. Prosto sam bila paralizovana. Trebao mi je neko da me „vodi“, da mi kaže šta da radim. Tog „nekog“ nije bilo i snalazila sam se kako znam. Pre prvog podoja sam otišla do kupatila da operem dojke. Pri povratku sam osetila da mi je užasno loše. Mleko mi je „nadošlo“, dojke su mi prepune, a osećam i užasnu jezu ( jer mi je osećaj dojenja bio užasno mučan). Ne znam zašto dojenje mi se „nije dopalo“. Prebledela sam i vrtelo mi se u glavi. Znala sam da moram da nahranim dete, ali fizički mi to nikako nije „prijalo“. Ni sama ne znam kako sam podojila dete. Dok sam ga dojila oblivao me je hladan znoj. Želja da dojim je bila veća od mučnine i nelagode koju sam osećala. Tada me još uvek nije bolelo da dojim, ali je nelagoda bila velika. Sledeći put kada sam trebala da podojim dete osećala sam isto, samo malo blaže. Vremenom je nelagoda nestala.

Prvih mesec dana sam imala užasne bolove. Junior nije „voleo“ jednu dojku pa je uglavnom sisao drugu (onu koju ndojenje3e voli sam sama izmuzavala). Kako sam bila vrlo uplašena i nisam znala zašto dete plače i negoduje, uvek kada bi se oglasio ja sam mu davala da sisa. To je dovelo do ragada. Dečije desni su za bradavice dojki kao uske cipele i noga. Jedne noći dok sam ga dojila primetila sam krv. Mislila sam da beba krvari i jako sam se uplašila. Probudila sam muža i počela da se pakujem da dete vodim u bolnicu kada je muž primetio da ja krvarim i da je to u ustima deteta moja krv. Junior mi je otkinuo parčence bradavice.

Pakao je trajao punih mesec dana, a onda smo se „uhodali“. Imala sam jaku želju da uspem da dojim. Znala sam da je nekada bolje odustati, ali se nisam predavala. Kasnije sam uživala u dojenju. Dojila sam nešto više od jedanaest meseci.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *