By   17. avgusta 2016.

Zaista sam umorna od svakodnevnog, višečasovnog zabavljanja razmaženog, nestrpljivog trogodišnjaka. Malo spavam, kako bih postigla sve što sam zamislila, a zamislila sam (po svemu sudeći) previše!  Poredim se sa svojom mamom, mada sam svesna da su ona vremena bila potpuno drugačija od ovih danas. Pa, šta se to tako drastično promenilo?

Ujutro dok vodim Juniora u vrtić, često srećem mamu koja ide sa ćerkom , verovatno u vrtić. Devojčica je nešto veća od Juniora, ali sam sigurna da je još uvek u vrtiću. 8 Dete je uvek „moderno“ obučeno, sa frizurom. Iskreno žalim tu preslatku devojčicu. Već sada je svako jutro „teroriše“ „preambiciozna“ mama praveći joj punđu ( dete uglavnom nosi prelepu punđu), koja, znam iz iskustva, čupa. Kada sam bila mala imala sam dugu kosu, kao znak crnogorskog poriJekla. Moj otac je bio vrlo nesrećan kada je saznao da je moja majka rodila devojčicu tj. mene, pa sam tu kosu do ispod pojasa ( da ne kažem do dupeta) nosila kao žig, simbol, ali i kao veliku patnju. Baš zato znam koliko punđa čupa i koliko je nebitna tom detetu. Moram priznati kada sam ja bila mala deca su vrlo retko nosila „frizure“ i to su bile dečije frizure, ni nalik punđama za tete. Što se ostatka tiče, nismo bili moderni. Dok sam bila u vrtiću hit su bile neke pantalone na tregere, udobne i tople, a jeftine. 90% dece u vrtiću imalo je baš te ili slične pantalone. 9Današnja deca nose odeću nalik na odeću za odrasle. Šta to mi, roditelji želimo da postignemo? Kao da želimo da nam deca što pre odrastu. Kao da nam nije dovoljno svih hormona kojima ih trujemo kroz raznoraznu hranu pa pubertet počne pre desete godine. Kao da je lepo biti odrastao. U stvari možda je drugima lepo da budu odrasli, meni nije. Volela bih da imam nekoga ko će brinuti o meni i volela bih da se igram. Da mi neko drugi skuva ručak i opere sudove, a ja da mu se motam oko nogu i zapitkujem ga.

Druga scena je na igralištu. Dok je Junior bio mali i nespretan penjala sam se zajedno sa njim po spravama na igralištu. Gde god sam mogla da prođem išla sam sa njim. Moja mama se nije igrala samnom! Mi smo se igrali sami. Uopšte ne znam kako smo se zabavljali kad nisamo imali ni u pola igračaka kao današnja deca. Ja se sećam svake svoje igračke. I sve su sačuvane! Moje dete se ne igra igračkama. Ja sam za njega igračka. Kada se ne igramo onda skače po meni kao po trombolini. I ja ne znam da se odbranim, nego ćutim i trpim. Ja sam moju mamu poštovala još dok sam bila tako mala. Mama je bila zaposlena i morala je da radi, jedino kada mi je trebala pomoć oko nečega mogla sam da joj se obratim, ali nisam skakala po njoj! Kada sam krenula u školu sama sam radila domaći. Mama nikada nije znala, niti je pitala, da li imam domaći i da li sam ga uradila. Sama sam znala svoje obaveze. Dodatno učenje, sa profesorima, koje treba naknadno platiti – to onda nije bilo moderno. Niko nije plaćao dodatne časove. To bi značilo da profesori i učitelji u školi nisu sposobni da objasne i nauče dacu pa ih dodatno treba učiti kod kuće. Da, dešavalo se da ne uradimo domaći, ali retko. Mi smo deca koja su znala šta su nam obaveze. Plašili smo se ukora i sramili jedinice. Današnja deca se diče i hvale lošim ocenama i sramota je uraditi domaći. Domaći rade i uče samo štreberi, fuj! Mi nismo bili štreberi, a učili smo. Učila sam da se ne bih crvenela pred razredom, učiteljem, mamom i komšijama. Učila sam jer sam želela da budem arhitekta. Nismo imali internet, imali smo samo knjige i iz tih knjiga smo više znali nego ova današnja deca koja imaju ceo svet na dlanu.

4 5Sa druge strane mi smo odrasli u dvorištu, na ulici sa komšijama i poznanicima. Nikome se ništa loše nije desilo jer su nas svi čuvali. Svi su nas i grdili i to je bilo normalno. Ako napravimo nešto ružno izgrdi nas prvi odrasli koji je to video. Onda prepriča mami i tati pa i kod kuće „popijemo“ grdnju (pa i batine). Danas, ne daj Bože da neko popreko pogleda naše dete – odmah skačemo i vadimo oči. Drugo, ako se dete izgubi svi će osuđivati roditelja. Gledala sam kako je otac sa dva mala dečaka na sred sajma izgubio jedno dete. Gužva je. On je sam sa dva radoznala deteta. Svakome može da se desi. Komentai su bili grozni: „svakome je Bog dao da ima decu“, „kakav si ti otac?“, “ ni dve ovce ti ne bih dao“ i sl. Nesrećnik je ćutao jer je preživeo šok i umesto da mu pomognemo mi smo ga osudili. Strašno!

Da, zato sam umorna, jer nikome ne verujem, nikome ne smem da ostavim dete ni na minut, a ne da ga pošaljem da se igra sa vršnjacima na ulicu, koju ulicu??? Voze kao šašavi. Šta god da se desi svi će mene osuditi, bila kriva ili ne. Mi smo padali, razbijali noseve, kolena, glave i niko nije osuđivao moju mamu, jer ona i nije kriva, mada nije bila tu, pored mene kada sam pala. Nekada su se deca igrala sa decom, a mame radile šta su već imale da rade!

Treća scena – vrtić i to privatni. Vaspitačica po ceo dan fotografiše decu i šalje majkama fotografije. Čim dete nešto uradi ( piški, kaki, obriše nos, jede, spava) vaspitačica šalje, zauzetoj mami, raport. Naravno samo određene mame imaju tu privilegiju da imaju informacije iz prve ruke šta njihovo čedo radi, baš sad! A šta je sa ostalom decom, čije mame nisu fensi bogatašice sa silikonima, nego rade za male pare i jedva spajaju kraj sa krajem, a uz sve to moraju da plaćaju skupe privatne vrtiće? Njihova deca se čuvaju sama jer je vaspitačica prezauzeta decom bogatih i onih koji su rodili simbol, koji uopšte i ne viđaju… pa Bože oni rade i nemaju vremena za dete, zato je tu vaspitačica!!! Mi smo u vrtiću svi bili isti. Jeste, bilo je malo onih voljenijih i onih manje voljenijih, ali ne kao danas. Mi nismo bili simboli mamama i tatama, mi smo bili deca.

Sve se promenilo. Mi smo se promenili. Pa, valjda kada se umorimo, opet ćemo početi da verujemo jedni drugima, opet ćemo pomagati jedni drugima ili će doći neko vreme kada uopšte više neće biti prijateljstva, pomoći.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *