By   11. februara 2016.

Dijeta, prva pomisao kada se pojavi salo. Svi mi želimo da BRZO i LAKO dođemo do cilja- vitke linije. Dijeta treba da podrazumeva raznovrsu hranu i to ne bilo kakvu, nego samo ZDRAVU HRANU – tako da se ovde izuzimaju slatkiši, preterane masnoće, gazirana pića i još mnogo čega lepog, ukusnog, nama tako dragog. Odricanje – teško!

mrsavljenje 4

Zašto sam se ugojila i koje su moje loše navike dovele do „viška“?

Loša navika #1 – jedem (bilo šta, na primem sendvič) na kraju, kada pojedem sendvič , ja se „posvetim“ pavlaci ili majonezu ili ruskoj salati. Onako po koji zalogajčić, da pridodam.

Još gora situacija je ako jedem eurokrem ili nutelu. Jedem par kašika (koliko mislim da je dovoljno) onda sa kašikom u ruci krenem da vratim preostali krem u špajz ( gde držim obožavani mi krem) naknadno ga otvaram da „još jednom liznem“, to se pretvori u još 3-4 kašike „liza“ i eto, baš taj, neplanirani „liz“ je višak!

Loša navika #2 – ceo dan „mrljavim“ sa hranom, a onda uveče, gladna kao vuk, pojedem sendvič (sa majonezom i svim onim dodacima). Mada je doručak za mene favorit dešavalo se da se najedem uveče i da mi baš to „najslađe“ presedne. Ne treba jesti posle 19h.

Loša navika #3 – nekvalitetna, ali ukusna hrana. Nekako imam utisak da je baš najnekvalitetnija hrana i najukusnija. Gomile dodataka je pretvore u „ukusan otrov“, koji ne bi trebalo da jedemo.

Ima ih još, ali ove tri su najveći krivci za moje salo.

Jako sam želela da smršam! Rešila sam da stalno razmišljam „kako da smršam“, a ne „šta ću jesti“. Ako mi se nešto jede prvo pitanje mi je“ da li ti to baš treba ili su ti samo „oči gladne“?“. Pre konzumiranja hrane razmišljala sam o hrani i količini hrane koju ću pojesti. Nisam pričala nikome šta „radim“, ćutala sam i mršavila.

Bitan detalj je da sam u to vreme imala dosta problema. Problemi su mi „remetili san“ pa sam dugo imala nesanicu i najviše kilograma sam izgubila baš tada (zbog nespavanja). Nezdrav način za mršavljenje, ali nisam mogla da biram.

Rešila sam da svakog dana smanjujem količinu unete hrane. Ranije mi se dešavalo da uspem u tanjir više nego što mi je potrebno pa onda jedem na silu, da ne bih bacila poslednja dva ili tri zalogaja ( u kojima je, po mojoj babi, snaga) – to više nisam radila, sve što ne želim da pojedem ili bacim ili, ako može kasnije da se pojede, vratim u frižider. Grickalice sam ukinula. Ako ne mogu da se suzdržim, onda ih i ne kupujem. Ne razmišljam o hrani. Moja učiteljica je govorila da posle obroka treba da „ostanemo malo gladni“.

Posle te „razmišljajuće faze“ počela sam sve manje da jedem. Nekako mi se hrana gadila. Imala sam faza da mi se ništa ne jede. Jednom me je drugarica pitala: „šta od hrane bi mogla da jedeš u svakom trenutku?“, dugo sam razmišljala i odgovorila joj „kisele krastavce“. Očekivala je da čuje eurokrem, čokolada, Reform torta ili bar čajna kobasica, ali nikako nije bila spremna na odgovor „kiseli krastavac“ – po malo se razočarala. Tada sam znala da sam uspela – izbila sam sebi hranu iz glave.

kako smrsati PM

U trudnoći sam se ugojila 20kg, što je izgledalo strašno. Nema ko me nije zapazio na ulici. Posle porođaja, kao i svim mamama ostao mi je stomak – kao da sam u šestom mesecu trudnoće. Nisam puno marila, jer nisam imala vremena za razmišljanje o izgledu. Bitno mi je bilo da moj beba Junior ima dosta hrane – mleka. Jednom sam pitala moju zgodnu sestru, koja ima dvoje dece, da li ona vežba ili joj je, eto, „Bog dao“ tako vitku liniju. Moram priznati da me je odgovor razočarao, ona vežba i to uvek kad ima vremena, što je podrazumevalo – više puta dnevno. Mislim se:“ nećeš draga moja, pa taman ti ostao stomak“. Relativno brzo, oko šest meseci posle porođaja, mogla sam da obučem baš svu garderobu od pre trudnoće.

Kada je dete počelo da jede „ozbiljnu hranu“, počela sam da se gojim. Naravno, bez obzira što su me nervirale mame koje „jedu za decom“, počela sam i ja to da radim – „da se ne baci“. U suštini bolje baciti u kantu za đubre, nego u sebe. Onda sam odlučila da prvo nahranim dete pa šta ostane pojedem ja. Mislim da sa detetom treba jesti u isto vreme – dete me gleda, pa kopira, pa se uči, a i nekako je „porodičnije“ jesti zajedno. Muž se par puta bunoi protiv tog mog „čekanja da dete završi“, ali kad je linija u pitanju čekaću.

Čim primetim da teže zakopčavam pantalone, ja prikočim. Slatkiše izbacim prve. Limunadu ubacim u jelovnik (bez zaslađivanja) i vratim se na „normalu“.

Iskrena da budem, nemam u kući vagu, a i ne treba mi. Volim sve što je moje, pa i salo!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *