By   27. marta 2016.

Koji god tekst o vaspitanju dece da pročitate svodi se na isto – Dete treba vaspitavati još dok je u stomaku! Naslovi su tipa: Disciplina nije maltretiranje! Dete mora samo da dođe do rešenja! Vi ste taj koji određuje kada i koliko se gleda TV! …. Kada postanete roditelj shvatite da su vam ovi komentari, saveti i tekstovi potpuno nepotrebni.  Svi želimo disciplinovano i dobro vaspitano dete, ali …

discipina 5Kada sam krenula u disciplinovanje tek rođenog Juniora nisam dobila apsolutno nikakvu reakciju. Ja – „disciplinujem“ on – radi po svome, bebećem. Nisam mogla da se pravim da ne čujem kada me beba „zove“, plače li kenka. Moje dete nije puno plakalo, ni danas ne plače, ali se njanja/dere bez suza ( što, verujte mi, iritira do ludila). Na svaki poziv, pa i onaj da me samo vidi i proveri mi reflekse, ja sam se uredno odazivala i još uvek to radim. U toj konstalaciji odnosa, on je mene vrlo lepo vaspitao, da ne kažem dresirao. To ne shvatam za dečiji bezobrazluk, jer mislim da tako malo dete ne zna za bezobrazluk, kao što ne zna ni da mama treba da skuva ručak ili opere veš. Tako malom detetu je potrebna mama 24 sata, sedam dana u nedelji, da je tu, blizu i uvek sprenma da ga uzme i pomazi. Na moje „dušo, mama radi, ne može sad da napusti sve i tebe mazi“ nisam dobijala očekivano dopuštenje da nastavim sa poslom, nego upravo suprotno „ja sam važniji od svakog posla“ – što je, kada pogledam bolje, i pravilno. Da li sam time razmazila svoje dete? Jesam. Ali zbog toga nije bezobrazan, zbog toga ne „prelazi granicu“, zbog toga je samo malo veća maza. Deca svakako „prelaze granicu“ jer je to način na koji uče, mazili ih mi ili ne.

Disciplinu sam ostavila za kasnije. Kada se bližio prvi rođendan opet sam rešila da se pozabavim disciplinom. Ubih se objašnjavajući, ništa. Toliku količinu radoznalosti i upornosti nikada nisam videla. Može da hoda, može da uhvati, ali nema iskustva. Ne zna da to nešto, njemu tako interesantno, može da ga povredi. Čini mi se da mi je to bio najteži period i fizički i psihički. Jednom mi se Junior otrgao i u sred ogromne prodavnice pobegao. Ludilo! Počela sam da vrištim, kao šašava u sred prodavnice! Kada sam ga uhvatila on se smejao! Njemu je to bila super zabava! A meni, meni su sve moguće crne hronike rošle kroz glavu. Šta sam uradila, ništa. Petnaest minuta sam mu držala predavanje da je to opasno i da to ne treba da radi, dok se on kezio, kao da gleda najsmešniju predstavu. Eto, to je disciplinovanje jednogodišnjaka u mom izvođenju.

Shvatila sam da do dve godine disciplina uopšte nije ono što sam ja zamišljala. Ne želim da me se dete plaši. Ne želim da streca na svaki moj prigovor. Ali tek sa pune dve godine je počeo da stvarno reaguje na moje neodobravanje. Tek sa dve godine je počeo da me pita da li sme da uzme nešto ( još nije jasno govorio, ali smo se vrlo dobro sporazumevali). Tek sa pune dve godine shvatila sam da su oni monolozi, koje sam vodila dok je bio beba, vredeli i ako sam povremeno sama sebi ličila na budalu. Neke stvari je shvatao još tada, ali je trebalo vreme da ih „reprodukuje“.disciplina 1

Sada se trudim da se lepo ponašam i da to bude naš vid discipline. Disciplina svakako nije kažnjavanje nego učenje. Kažnjavam i te kako, kada krene da se penje na kadu ili kada zavuče ruku u WC šolju ( a već smo više puta pričali da se to tako ne radi). Primetila sam da, kao što sam ja nekada po njegovom plaču znala „šta ga muči“, sada on po mom glasu zna „kolika je ozbiljnost situacije“. Kao da sada kockice dolaze na svoje mesto i počinjemo da učimo gde je granica i šta se sme, a šta ne. Pravo vreme za disciplinovanje jeste još dok je beba u stomaku, ali će se rezultati te discipline videti za nešto više od dve godine. Treba biti strpljiv!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *