By   25. marta 2016.

Pismo mame Branke

Kada je moje dete napunilo 18 meseci rešila sam da se zaposlim. Teško je živeti sa jednom platom, a dete je sada dovoljno veliko i planiramo da ga upišemo u vrtić. Pretraživala sam oglase i javljala se na svaki koji bi mi odgovarao. Pozvana sam na više razgovora i to mi je ulivalo nadu.

Pozvana sam na razgovor u jednu veliku, ozbiljnu firmu. Razgovor za posao je tekao pristojno. Poslodavac je čitao moj CV i pitao me da mu pojasnim detalje o svakom mom dosadašnjem poslu. Trudila sam se da budem kratka i jasna. Delovao mi je vrlo zainteresovan. Kada su me pozvali na drugi krug razgovora, bila sam sigurna da će me zaposliti. Drugom razgovoru je prisustvovao još jedan kolega. Meni je bilo vrlo prijatno na ovom razgovoru. Dugi, prijatni razgovor se završio pitanjem poslodavca da li imam dece! Moj odgovor da imam malo dete je potpuno promenio njihovo raspoloženje. Čini mi se da su se razočarali. Ja im odgovaram, ali moje dete ne!

diskriminacija

Ne bih se brinula da je samo jedan poslodavac vidno promenio raspoloženje i bukvalno prekinuo razgovor u momentu kada bi saznao da imam malo dete. Jedan me je čak pitao “ a šta ćemo sa detetom?“, kao da je dete bolest ili neko neprirodno stanje.

Na razgovor pozovu dvadesetak žena i onda očekuju da su sve neudate, da nemju decu i da neće nikada rađati. Očekuju roba, koji će biti na raspolaganju 24 časa 7 dana u nedelji.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *