By   16. februara 2016.

I ako se trudim da detetu i svetu oko sebe ne govorim u negacijama, moje dete je u „neću fazi“ već neko duže vreme. Psiholozi kažu da je ova faza u životu svakog pojednica normalna. Faza negativizma se javlja između druge i treće godine života i nije kod svakog deteta istog intenziteta. Neka deca skoro neosetno prođu kroz ovaj period, dok druga „uzburkaju“ sve oko sebe. Navodno, ne i neću (dve najšečće negacije) imaju funkciju da istaknu detetovo pravo na svoje Ja. Reakcija roditelja je od ključne važnosti. „Šljas“ po guzi nije pravo rešenje!

3Kada je sve počelo, ne znam ni sama. Kasnije je počeo da govori (pa ni sada sa skoro dve i po godine, ne može se reći da priča), ali je u NEĆU fazu ušao pre drugog rođendana. Ako ja hoću levo, on hoće desno. U početku me je to izrazito nerviralo. Bukvalno sam histerisala. Izluđivao me je svojim kontriranjem i pravljenjem „cirkusa“ ako samo pokušam na nešto da ga nateram. Izlazak u šetnju, ručak ili uspavljivanje je bilo ravno ratu. Bez obzira što je muž govorio da ignorišem dete, ja to nisam mogla. Izluđivao me je upornošću. Jednog dana sam počela da se ponašam kao on. Ako on viče „neeeeee“ ja vičem „daaaa“. Naravno ja sam dosta glasnija od dvogodišnjaka. Prvo je zbunjeno zastao, gledao me, a onda je počeo da se smeje. „Opa“ pomislila sam „izgleda ovo pali“. Sutradan smo išli u vrtić i on nije hteo da idemo putem kojim sam ja htela. Počeo je da viče „neeeee“, ja sam počela da vičem „daaa“, on je počeo da se smeje, ali je išao putem kojim sam ja htela! Zabavljalo ga je moje „glupiranje“ i nije shvatio da radi ono što ja želim. Sreća, nije bilo prolaznika, mislili bi da sam „luda“.

1Vremenom sam uspela i da ga ignorišem. Moje dete je od one dece koja „plaču bez suza“ – deru se. U tim situacijama ga ignorišem. Pokušam da objasnim, ako vidim da ne ide kažem mu da me više ne zanima i „totalno ga ne šljivim“. Desi se da mi priđe, da me vuče za ruku, onda ga odnesem na krevet i kažem mu da me ne zanima dok se tako, ružno, ponaša. Uvek mu pričam o tome šta je dobro, a šta nije. Kažem mu kad se ružno ponaša i da meni to smeta.

Kada neće da spava ostavim ga na krevetu ( ja sam u istoj prostoriji). Prvo „njuca“ (to je ono kad ispušta tihi zvuk, kao sirena i to pokvarena), onda počne glasnije ( da se dere) i na kraju zaspi. Ovaj „ritual“ traje najduže 5 minuta. Kod dvogodišnjaka se tačno može proceniti kada je vreme za spavanje, tako da ovaj „ritual“ izvodimo „u pravo vreme“.

Sve ređe uspe da me iznervira, mada je još uvek u „neću“ fazi. „Šljas“ po guzi više uopšte ne „sprovodimo“, jer nema ni svrhe ni potrebe. Očekujem uskoro da ova faza prođe i da je zameni neka nova, „lepša“.

Nasmejao me je primer jedne mame. Kada dete nešto neće da jede, mama neće da mu ponudi ništa drugo. Dešava se da dete ide gladno na spavanje, zbog svoje tvrdoglavosti. Pošto je dvogodišnjak dovoljno „zreo“ da shvata stvari i ovo dete je shvatilo da ako neće da pojede šta je mama ponudila biće gladno. Tako sada kada neće da jede ponuđeno kaže: „Biću gladan!“

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *