By   19. marta 2016.

Kao i većina mama i ja se pitam kada ću se naspavati? Kada ću se odmoriti? Kada ću popiti kafu dok je topla? … Odgovora nema! Kad si mama nikad nisi sama. Psihički i fizički stres se prepliću iz dana u dan. Po nekad mislim da ću bukvalno umreti od umora, ali eto, preživela sam dve i po godine.

Razmišljajući o svom stažu mame zaključila sam da mi je sada, posle dve i po godine, lako ( u odnosu na ono što sam prošla). Da pojasnim!

Kada sam se porodila bila sam jako psihički opterećena: kako ću, šta ću, kad ću?! Beba je bila mirna i dobra, ali moje neznanje je bilo „teško“. Priznajem da mi je jako teško padalo što nemam majku od koje bih dobila bar savet. Ne, nisam zaboravila nespavanje tih prvih meseci, ali sam tada to mogla da podnesem. Vremenom sam se uhodala i postajalo mi je sve lakše. Kada je beba imala oko pola godine već sam se osećala mnogo bolje, ali je sada „teret“ bio fizički. Beba je rasla, a ja sam je nosila. Kako se približavao prvi rođendan, beba je prvo puzala, a onda i hodala. U šetnji više nije želeo da se vozi u kolicima, nego sam ga, najčešće, nosila u jednoj ruci, a kolica gurala drugom. Vrhunac i psihičkog i fizičkog napora, bar za mene, je bio prvi rođendan. Toliko mi je bio naporan taj period, da sam mislila da ću ostati razroka ( jer je jedno oko moralo da bude na bebi) i da ću završiti u invalidskim kolicima ( uopšte nije lako nositi 10 kg po ceo dan). Manjak iskustva i višak energije bebe, u ovom periodu, me je bukvalno satirao. Polako je rastao i sticao iskustvo. Hodao je sve bolje, pa je verovatnoća od povreda bila sve manja. Drugi rođendan je još bio napet, ali ni u pola kao prvi. Sada sa dve i po godine mi možemo i da se dogovorimo i da se poslušamo i da sarađujemo, hvala Bože, preživela sam najgore… valjda najgore!?

Iz toga je proistekla ova ŠEMA STRESA

sema

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *