By   19. oktobra 2017.

Priroda nas je stvorila tako da imamo čulo koje se ne može videti ili osetiti  njegov ukus i dodir. To čulo nazivamo šestim čulom, a ja ću ga u ovom tekstu nazivati intuicijom.  Interesantno je da ga često zanemarujemo ili negiramo, kao da želimo „očigledni“ deo sebe da amputiramo. Na žalost po nekad se intuicija potpuno „otuđi“ od čoveka, ali taj čovek sigurno više nije ni srećan ni zadovoljan, nego kao nezasita čaura tumara tražeći sopstveno ispunjenje. Zašto kidamo vezu sa prirodom? Zašto želimo da budemo neko drugi? Zašto više verujemo rečima drugih ljudi nego sopstvenom osećaju, prirodnoj intuiciji, šestom čulu? Zašto nam je bitnije šta će ko reći od onoga kako se osećamo?

Kako sam izgubila kontakt sa svojim instiktom i kako je to uticalo na moje tek rođeno dete

Po povratku iz porodilišta, kao i većina novopečenih mama, bila sam poprilično izgubljena u novoj ulozi. Kao po direktivi budila sam dete na dva sata i gurala mu sisu u usta i presvlačila. Frustrirajuće, ali tako mora. Prvih dana je bilo, kako je bilo, sve dok devetog dana nismo „završili“ u bolnici. Omfalitis (infekcija pupka)! Zašto? Kako? Šta sad?

Tri dana i tri noći sam plakala. Bez prestanka.

Krivila sam sebe. Mislila sam da sam ja kriva i da sam ja pogrešila – prva greška. Krivica – razoritelj samopouzdanja i svega pozitivnog u čoveku. Umesto da sam gledala rešenje, ja sam ubijala sebe, a time i dete. Kao da se sva negativna energija ovog sveta sručila na mene i povukla me na dno, bez vazduha, svetla i slamke pomoći.

Savetnika je bilo na pretek. Većinu nije bilo briga ni za mene ni za dete, ali su davali savete samo zato da bih ućutkala dete koje je neprestano plakalo. Nisam mogla da se udaljim od njega, nisam mogla ni da ne gledam u njega, odmah bi plakao i uznemiravao ostale bolesnike (decu). Užasno mi je bilo neprijatno što moje dete budi drugu decu, što niko od nas ne može ni da se odmori ni da spava. U prenesenom značenju mišljenje drugih ljudi mi je bilo bitnije od mog mišljenja, od toga kako se osećam i od toga kako moje dete reaguje. Mislila sam da mi pomoć stiže od spolja, od savetnika. To je bila moja druga greška.

Uloga žrtve mi je bila kao neki zaklon i uteha. Nisam tada znala, ali me je baš ona, uloga žrtve, još više spuštala i oduzimala mi neophodnu energiju. Tek porođena nisam mogla da sedim, a kreveta za roditelje nije bilo. Spavali smo na „poljskim“ krevetima ( onim od aluminijumskih okvira i platna). Mogli smo da ih „namestimo za spavanje“ u 22h i da ih razmestimo u 5h. Pokrivale smo se čaršavima i sopstvenim jaknama. Nekad smo i po dve spavale na jednom krevetu, ako se to uopšte može nazvati spavanjem. Svakodnevno sam o ovim pojedinostima obaveštavala drugarice i rodbinu.

Za tri dana pored toga što smo Junior i ja ostali u bolnici sa vrlo velikim problemom, brat mi je izbačen na ulicu sa jednom torbom stvari, muž mi je imao sabraćajnu nesreću ( nije povređen, ali je auto ulupan) i slomila sam zub. Kao da je sve krenulo u nepovrat. Po glavi mi se vrzmalo pitanje „šta mi se dešava?“.

Primetila sam da imam sve manje mleka, a „lepo“ sam dojila do tada. Dete sam sve više gledala kao igračku. Kako mi neko od prisutnih nešto kaže da mu uradim, ja kao po komandi to uradim, bez osećaja. Ne kažem da ga nisam volela, volela sam ga više nego išta na svetu, ali nisam radila ono što ja mislim da detetu treba, nego sam radila sve što mi drugi govore. U stvari nisam znala šta da radim, kao da mi je neko isključio navigaciju i ja se vrtim u magli.

Kako sam povratila vezu sa detetom

Četvrtog jutra u bolnici probudila sam se drugačija. Prestala sam da plačem. Nisam krivila sebe za omfalitis. U sebi sam govorila: “ to je tvoje dete, ti si odgovorna za njega“. I dalje sam slušala savete drugih, ali nisam ih izvršavala kao naredbe. Nisam im se protivila niti se pravdala. Radila sam po svome. Tada nisam znala šta se desilo, ali sam počela da osećam nešto što me je vodilo, nešto što mi je govorilo šta da radim.

Možda je to bio kvantni skok ili nešto tome slično, ni danas ne znam šta se desilo, svakako je dovelo do pozitivnog ishoda. Dete se od jednom smirilo, nije više onoliko plakalo. Ja sam rešila da sednem ( posle porođaja nisam mogla da sedim). Zahtevala sam da mi sestra okupa dete ( jer niko od njih se nije setio da okupa bebu, a ni ja nisam znala kako da ga okupam u bolnici).

Za tri dana mleko mi se povratilo i do kraja dojenja više mu nikad nisam pravila adaptirano mleko.

Nikada više, nikome više, nisam dozvolila da stane između mene i mog deteta. I danas poslušam svoj unutrašnji glas, svoju intuiciju i ne grešim. Ako želim nešto da menjam kod deteta, to isto promenim kod sebe. Mi smo tako „naštelovani“ da sve promene na meni oseti on. To što nam je priroda dala treba da sledimo, koristimo. Priroda je suviše inteligentna da dozvoli čoveku da je uništi ili pokvari.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *