By   12. marta 2016.

Pismo čitetaljke iz Beograda

Posle porođaja sam mislila da nisam u depresiji. Pomoć sam imala od muža, majke i povremeno svekrve. Lepo se slažemo i posle porođaja sam zaista bila srećna i zadovoljna. Posle četiri meseca sam osećala užasnu tugu. Mislila sam da me moje dete ne voli.

Očekivala sam da će se beba meni prvi put osmehnuti, da ću ja prva čuti njene „reči“, međutim, nije bilo tako. Moje dete se smejalo svima sem meni. Posebno je voleo dedu (po ocu) i oca – mog muža. Njima se smejao i kada su oni ozbiljni. Dovoljno je bilo da ih vidi. Meni, nikako. Pokušavala sam da se glupiram, da mu tepam, da ga ljuljam, da mu se smejem. Pravila sam čudne zvuke i pokrete, ali samo sam se još više osećala kao budala.

postporodjajna depresija

Od prijateljica sam dobijala utešne savete da se strpim, da je još mali i da će vremenom i meni početi da se smeje. Svakog dana sam osećala sve manju povezanost sa bebom. Bila sam nesrećna. Možda sam previše očekivala, možda sam bila ljubomorna, svakako bila sam sve tužnija. Tu moju tugu su osetili i ukućani. Pokušali su da me uteše, ali sam bila neutešna. Čitala sam da se bebe oko četvrtog meseca smeju kao odgovor na nečiju reakciju, a moja beba je imala već punih pet meseci i meni se nije ni jednom nasmešila.

Jednog dana dok sam ga dojila i gledala, počela sam da plačem. On je pustio dojku i osmehnuo mi se. Tog dana ceo svet je bio moj!

Sad moj sin ima tri godine i smeje se i meni i drugima. Verovatno sam stalno bila uz nejeg, kada je bio beba, i nije imao „razloga“ da mi se smeje. Verovatno sam i ja previše očekivala i možda bila u depresiji.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *