By   25. septembra 2017.

U prošlom tekstu sam, naširoko, pokušala da opišem da ljubav i briga ni u kom slučaju ne mogu da „idu u istom smeru“. Briga, strah, strepnja i sl. potiru ljubav.

Imam utisak da se poslednjih godima broj nesreća ( ovde mislim od onih malih i rešivih, do onih fatalnih nesreća) drastično povećao. Isto tako mislim da su roditelji „novijih generacija“ postali isuviše „naklonjeni“ deci. Današnje majke „gledaju u decu kao u ikonu“. Nekada, u mnogobrojnim porodicama decu je čuvala i baba i tetka, a Boga mi i starija sestra, koja jedva ima 5-6 godina. Dete je bilo slobodno. Nije bilo strašno , ako padne, ako se isprlja ( mada su naše bake prale na ruke). Danas se deci ne da da trče, da se oznoje, da se isprljaju i da ne nabrajam više, znate dobro o čemu pišem. Granica „ljubavi“ se vremenom pomerala, ali, čini mi se, u pogrešnom smeru.

Umesto, da smo u ovo „slobodno“ vreme od dece napravili slobodne, zadovoljne ljude, mi smo napravili nesposobne degenerike, koji niti znaju da vole sebe (a onda kako da vole bilo šta drugo?) niti su sposobni da bilo šta rade (kad ne znaju ni da trče, a ni da se oznoje), bezvoljni, neuspešni…

Kako da mi, koji smo naučili da je ljubav isto što i briga, naučimo našu decu da istinski vole? Obrazac se ponavlja i svaka generacija je u sve „dubljem mulju“. Desila nam se zamena teza. Ljubav je poistovećena sa strahom i brigom. Naša mama, umesto da nas voli ( i da nas nauči da volimo), naučila nas je da brinemo. Nije ona to namerno, da bi nam upropastila život, ona je tako naučena. Ona je prenela obrazac ponašanja na nas, malo uvećan, da bi mi sada, kada smo majke, prenele isti obrazac našoj deci, još malo uvećan. Majka koja ne strahuje za dete u spoljnom svetu – okolini, deluje kao da ne voli dete, kao da nije zainteresovana za dete i sl.

Evo primera. Moja drugarica i ja sa naše dvoje, zlatne dece, šetamo parkom. Deca se zaustave pored zidića i krene jurnjava. Stale smo da se deca izigraju. Prilazi nam pas. Moram ga opisati: matori, debeli Bigl. Jedva se gega od debljine, ali pošto očigledno voli decu, dolazi da vidi šta ovo dvoje naše zlatne dece radi. Ja kera nisam ni primetila, toliko je beznačajan, kao da nam je prišla veverica. Moja drugarica brzo hvata dete i preskače zidić. Ja razmišljam da li i ja sad treba da preskačem zidić (koji je oko pola metra visok) ili da teram matorog , bezopasnog psa ili šta sad uopšte ja treba da radim? Žena, vlasnica psa, liže sladoled na klupi i dovikuje: „jel se bojite psa? Neće, samo je čuo decu“

Pas me je pomirisao, okrenuo se i otišao. U vazduhu se osećao strah. Igra je prekinuta. Sve je od jednom potpuno bez veze. Drugarica se hvata za grudi i priča kako se plaši psa. Njena isprepadana ćerka samo što ne plače – „nepotrebni program“ se polako usađuje u malu glavicu.

Ne kažem da treba pustiti da pas izujeda dete, toliko toga se poslednjih dana desilo da zaista ne volim da vidim psa bez povodca, ali ne pravimo bespotrbnu pometnju. U toj sceni ona je brižna majka, a ja sam lujka koja je posmatrala scenu kao neki stranac, slučajni prolaznik (ili šta već?!). U suštini njeno dete je pretrpelo stres. Ona je pretrpela stres. Moje dete i ja smo videle matorog psa, koji voli decu. U tim situacijama i pas oseti nelagodu i može da ga cela scena „iznervira“. I pas je živo biće i retko napada ako je „sve u redu“ i oseća se pozitivna energija.

Još jedan vrlo loš obrazac ponašanja naših mama je ogovaranje deteta. Kada pričamo loše (o bilo kome, naročito o našem, rođenom detetu) uvlačimo lošu, negativnu energiju, koja kreće u pohod i „truje“ dete. Prvo otruje nas, loše misli, pa loše reči, pa loša dela, tako to ide. Ne kažem da treba preterivati u hvalisanju deteta, ali suzdržite se od iznošenja „prljavog veša“ u javnosti. Čim se žalite ( na dete ili bilo na šta) vi dobijate toga još više. To je prosto zakon po kome sve u prirodi funkcioniše. Pokušajte da kada vas pitaju o deci ne iznesete neke negativne stvari. Recite :“ zdravi su, uče, trude se“. To je sasvim dovoljno. Verujte, dobićete toga još više. Recite svaki dan, bar jednom, da volite svoje dete – detetu lično, u oči. Ostite tu vibraciju u sebi, dobićete je natrag još veću i snažniju. Uvek kada osetim da sam ljuta ili da nešto ne možemo da se dogovorimo, pa nastane neprijatna situacija, obavezno kažem detetu: „mama te voli i kad sam ljuta na tebe“ ili „mama te voli i kada se ne ponašaš lepo“. Znači, verujte mi. Ili proverite i sami…

Prekinimo loš obrazac vaspitanja gde je ljubav poistovećena sa strahom i brigom. Prekinimo da brinemo kada je dete na ispitu ili ima pismeni. Pustimo da dete rešava svoje probleme. Budimo tu da ga istinski volimo i da mu budemo podrška. Ako želimo uspešnog i zadovoljnog čoveka, nemojmo ga „trovati“ strahom i brigom.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *