By   4. marta 2017.

Proleće. U stvari samo što nije, ali prvi zraci sunca se moraju iskoristiti i pošto je Junior već „duboko“ u trećoj godini red je da nauči da vozi bicikl.

Bicikl smo kupili prošlu jesen i par puta smo samo po malo provozali tj gurali i vukli po ulici. Čvrsto sam rešila da više niti ću vući niti ću gurati, ima da okreće pedale sam. Idemo u kratku šetnju tj vožnju. Patnja. Ja vučem on koči. Ja guram on koči. Ja vičem on hoće da siđe sa bicikla. Još smo dosta daleko od kuće Junior se buni neće više da vozi. Umorio se i hoće da ga nosim. Odavno ga ne nosim i baš mi je čudno da traži da ga nosim – znači stvarno se umorio.

Očajna sam.

Sišao je sa bicikla i zajedno ga guramo. Ja ronzam, naravno. Onda mi padne na pamet da mu je teško jer su mu noge stalno zgrčene. Možda da malo podignem sic. Ako podignem sic neće moći da dodirne tlo kada spusti noge, ali tu su pomoćni točkovi pa neće pasti.

Podignem sic i počnem da ga molim da pokuša samo još malo da vaozi. Neće ni da čuje. Dogurali smo bicikl kući. Izjavio je da „ne lovi “ da vozi bicikl. Hm…

Posle par dana, u nadi da je zaboravio oprethodno mučenje, počnem da ga uveravam da će mu sad biti lakše, jer sam podigla sic i da samo idemo ispred zgrade da proba da vozi. Neće ni da čuje. :/

Posle petnaestak minuta ucena i silazimo ispred zgrade da se vozamo.

Lakše ide. Sad mu već manje stopala spadaju sa pedala, ali idemo da nađemo vezice. Još prošle godine mi je jedna mama dala „dobru ideju“ – vezala je plastičnim vezicama (onim što se vezuju kese ) noge detetu i od tada „dete zna da vozi bicikl“. Nikako da nađem vezice.

Svratimo u prodavnicu u kojoj smo kupili bicikl i ja „pametna“ ispričam kako mi je jedna „pametna žena“ dala savet. Prodavci kada su čuli da želim detetu da vežem noge za pedale samo što me nisu prebili. Okarakterisali su me kao poluretardiranu i kao nekoga ko želi da ubije svoje dete. Nisam ni razmišljala da će moje dete možda pasti sa tog bicikla, bez obzira na pomoćne točkove, i da će , ako mu noge budu vezane da se povredi mnogo više, nego da su mu noge bile slobodne. Uh, kao da sam se za trenutak otreznila.

„Pa šta onda da radim?“ – potpuno poražena ih pitam.

Prodavac me pita da li smo radili prvi servis. Ja opet kao telence gledam: „nismo“ :/

„Pa, trebali ste posle mesec dana da dovezete bicikl na servis“ – kaže on i ja opet ispadam kreten.

Pravdam se „ali nije ni vozio bicikl. Kupili smo ga jesenas i nije bilo lepog vremena za vožnju.“

„Ok, dajte sad da pogledam bicikl“ – gleda gume i uzvikne „Gospođo!!! Gume su potpuno izduvane! Kako očekujete da dete vozi bicikl sa izduvanim gumama!?“

E sad se osećam kako totalni retrd.

Kada su uradili prvi servis i naduvali gume Junior je u momentu naučio da vozi bicikl. Sada „lovi“ da vozi bicikl. A ja se i dalje osećam kao mama kreten jer nisam znala  da gume treba duvati svake dve-tri nedelje.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *