By   15. decembra 2017.

Priznajem slaba sam na Juniora. Tačno zna da me „kupi“. Već je dobio „poklon od Deda Mraza“, a dobiće još jedan. Oba ispod jelke, oba „od Deda Mraza“, samo zato što je „jako dobar“ i zato što me „sluša“ …. mada me izluđuje i ne sluša i svađa se i neće da jede i jede samo slatkiše …. ipak kupujem poklone i sve zaboravljam.

Da li možda mi roditelji preterujemo?

foto: internet

Prestala sam da se poredim sa svojom mamom jer sam shvatila da je i vreme bilo drugo i da smo ona i ja potpuno različite i da nema smisla porediti se sa drugima, pa ni sa rođenom majkom. Mi nismo dobijali poklone od roditelja. Kupovalo nam se kada nam je nešto trebalo. Imali smo malo igračaka. Možda baš zato imam potrebu da svom detetu kupujem igračke. Kao da želim sebi da ih kupim.

Junior je pre par dana video igračku u izlogu – Paw Patrol osmatračnica sa jednim vozilom i jednom kucom. 9.000,00 dinara! Baš to želi da mu Deda Mraz donese kao drugi poklon. Za taj novac se može preživeti 15 dana, neko i više. Za taj novac se može obući dete. Za  taj novac se može otputovati negde … a ja se lomim da li da mu kupin gomilu plastike! Što bi moja drugarica rekla „plastika fantastika“. Zaista, koliko košta plastika?

Onda pitam da li je Junior normalan? Da li on zna šta se sve može kupiti za 9.000,00 dinara? Ne zna. Ni ne treba da zna. Ja sam roditelj i ja treba da znam da postavim granicu. Problem je u tome što želim da ga kupim. Lakše mi je da mu udovoljim nego da mu objasnim i da ga uverim da mu gomila plastike ne treba.

Rešila sam, napravićemo osmatračnicu od kartona. Kuce već imamo sve. Uštedećemo 9.000,00 dinara, a Deda Mraz će mu za drugi poklon doneti nešto jeftinije.

Još jednom na delu #čvrststavroditelja

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *