By   17. juna 2016.

Pismo mame Bibi

1Želela bih sa vama da podelim svoj problem. Moja devojčica je bila prosečno dete. Volela je da se druži, igra, ide u vrtić. Prošli smo kroz razne dečije faze, kao npr. fazu „neću“, fazu „prva ljubav iz vrtića“, fazu „ja ću“ i sve kao i ostala deca. Ni kao beba nije bila plačljiva i kmezava dok od jednom, iz čista mira, nije postala izrazito kmezava. Jedna koleginica mi je rekla da je to „ludilo petogodišnjaka“.

Od jednom joj je sve dosadno i sve je „za bebe“. Ni jedna igra ni jedan prijatelj joj više nisu interesantni. Voli da se igra sa starijima, ali se plašim da je u igri starija deca ne povrede. Sama je naučila slova i voli da čita, pa sam joj nakupovala knjiga za predškolce. Od jednom od divnog deteta imam u kući buntovnika, kome je malo potrebno pa da pobesni.

Jedna mama, čije je dete nadprosečno inteligentno, mi je rekla da su to tipični „problemi“ nadprosečno inteligentne dece i da im treba pomoći. Trudim se da joj pomognem, ali po nekad me to njeno novo ponašanje izluđuje. Trudim se da ne govorim u negacijama, da je ne opominjem da je nekada bila dobra i da ne znam šta joj se to desilo. Svo slobodno vreme provodim sa njom u igri kroz koju učimo. Kolaž papiri, bojice, kuvanje, plastelin, razni papiri, materijali, perle. Šijemo lutkama odeću, pravimo predstave, čitamo i pišemo. Dogovorile smo se da ćemo pisati dnevnik, jer više neće da mi priča šta se dešava u vrtiću. Pričala sam sa pedijatrima, psiholozima, prijateljima i svi me teše da će i ta faza proći. Nadam se da će uskoro proći i da će moje dete biti opet ono dobro, smireno i pažljivo.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *