By   21. decembra 2017.

Prirodno roditeljstvo, koje podržavam u velikom broju „predloga“ tj principa, ako prihvatimo zdravo za gotovo, ozbiljno može da naškodi i nama i detetu. Jedan od principa prorodnog roditeljstva je dugogodišnje dojenje. Mislim da nema tačne granice do kada dete treba da sisa. Sa jedne strane nekada su majke bile domaćice, hrane je bilo malo i idealno je bilo dojiti dete koje već može i samo da jede. Danas, porodiljsko odsustvo se završava pre nego beba napuni 12 meseci i majka je primorana da prekine dojenje. Pritisak koji oseća je prevelik, a nepotreban. Majka želi da doji, ali je to fizički nemoguće – ona je na poslu, a dete u vrtiću ili kod kuće. Znam za slučaj da je majci dojenje bilo izuzetno bolno i da je najbolje bilo da prekine. Kasnije je kajanje bilo još bolnije. Sa svih strana je čula koliko je dojenje važno, koliko je donjeje dobro … griža savesti oseća i sada, posle deset godina.  Moj stav je: DA, ali ne po svaku cenu. „Prirodnije“ je da je majka pomirena sa činjenicom , ma kakva bila i da se ne kaje. Kajanje i negativan stav prema sebi ugrožava majku i narušava prirodnu vezu između majke i deteta – majka koja nije zadovoljna sobom i svojim postupcima ne može da funkcioniše na adekvatan način.

Zajdeničko spavanje – moj slučaj. Junior ima 4 godine i spavamo zajedno. Ja sam ta koja je njega „donela“ u moj krevet, sada ga je teško izbaciti. On raste, a krevet se „smanjuje“. Rezultat – ja sam nenaspavana, što me čini nervoznom, iscrpljenom, povremeno bolesnom ( jer mi je opao imunitet upravo od nespavanja). Da je stan samo malo veći (da imamo još jednu sobu) ne bih ni razmišljala razdvojili bi se. Ovako razmišljam da se spustim na pod.

Nošenje deteta – misli se na bebu. Junior sada ima već previše kila, da ga ja sa 50 kg mogu nositi. Ali kada je bio beba, tu nije bilo razgovora – čim bi se oglasio ja sam ga uzimala u naručje. Rezultat – i danas me bole tetive ( jer sam imala upalu tetiva obe ruke) i bole me sitne koščice u korenu šake – nisam išla kod lekara pa ne znam zašto se to dešava i šta me tačno boli. U suštini i kada bih imala drugo dete isto bih tako. Mislim da majka treba da reaguje na kmekanje, plač ili bilo koji način dozivanja bebe. Moj problem je bio što niko drugi nije bio da uzme Juniora kada bi zaplakao. Ovde je dobro imati nekoga kao pomoć (mamu, svekrvu, tetku ili muža).

Ne bih dalje nabrajala principe prirodnog roditeljstva, samo bih rezimirala – „dobila“ sam to da mi je dovoljno da ga pogledam i da znam da se nešo loše desilo u vrtiću ili da vidim da ima temperaturu i bez merenja, time što sam pratila principe prirodnog roditeljstva, ali ne po svaku cenu. Loše strane su to da sam umorna, jer loše spavam, da ne mogu da mu objasnim da nisam raspoložena da se igram na podu sa autićima ( upravo zato što sam premorena, jer nisam spavala). Ja sam uvek tu, a želela bih da sam malo i tamo (negde sama i da npr. gledam film, a ne crtani). Dostupnost zna da „uguši“ roditelja. Dugo vremena kada „ispunjavate tuđe želje“, a potiskujete svoje (jer nemate duplo vreme, dan i dalje traje 24h), zna da vas „udavi“. Mislim da je povremeno potrebno odvojiti se od deteta i npr. otići u bioskop ili kafu sa prijateljima. Primetila sam da sam i ja Junioru „dosadna“ kada ne ide u vrtić. Pošto smo nas dvoje uglavnom sami vidi se da nam treba razvajanje i da se svako „poigra“ sa svojim vršnjacima.

Sa druge strane svesno roditeljstvo – koje se na neki način može povezati sa prirodnim roditeljstvom i izgraditi jedan divan odnos majka-dete. Grešila sam i iz tih grešaka učila. Shvatila sam da smo dete i ja povezani i to kao radio i zvučnik. Ja sam radio, a dete je zvučnik. Iz zvučnika će se čuti ona muzika koju ja (radio) podesim. Ne mogu ja podesiti jednu radio stanicu, a da se sa zvučnika čuje neka druga radio stanica. Svako ponašanje koje mi se nije dopalo kod Juniora menjala sam kod sebe (uprao to je radn na sebi i zahvalna sam svom detetu što me precizno navodi i pokazuje mi šta ne volim kod sebe). Svesno sam reagovala i odgovarala na njegova pitanja, razmišljajući kako će to on shvatiti i kako će se taj moj odgovor odraziti na njega kroz vreme. Daću dva primera, kako bih lakše objasnila:

Situacija 1 – Radio i zvučnik: Ovo se dešavalo oko Juniorovog trećeg rođendana. Primetila sam da je Junior počeo da me posle svake situacije koja mu se ne dopadne udari. Prvo sam ljutito reagovala: „ne udaraj me!“. Kada sam shvatila da nema efekta, prešla sam na pitanje :“Zašto me udaraš?“. Ni to nije imalo efekta, pa sam sebi postavila pitanje: „Šta radim što on shvata kao udaranje?“. Naravno, par dana mi je trebalo da shvatim (da svesno počnem da posmatram sebe i njega): ja sam mama koja ronza (pridikuje). Na svaku njegovu reakciju sam imala pridiku npr: on stavi čašu na kraj stola ja reagujem povišenim, nervoznim tonom :“Zašto si stavio tu čašu na kraj stola? Znaš da će pasti. Već pet čaša smo polomili. Skloni je dalje od kraja stola…“ . Tu rekaciju: reči i moj gnev ( mada je bitniji moj gnev, nervozni ton, visina i brzina govora od samih reči, jer je komunikacija oko 7% reči ostalo su gestovi i položaj tela, brzina govora i kako se oseća taj što govori tj. kakvu energiju šalje sagovorniku). To, moje ronzanje, je Junior doživljavao kao udarce, u stvari on nije dovoljno dobro govorio da bi mogao da se „istim oružjem“ (rečima) brani, pa je odabrao „oružje“ kojim može da se brani, a to je bila šaka i udarac. Onda sam rešila da „okrenem “ ploču. Prvo sam samo promenila ton. Tekst koji sam izgovarala je bio sličan: „Skloni čašu sa kraja stola. Stavi je malo dalje od ivice, jer može da padne i da se slomi…“. Istog momenta kada Junior nije osećao da ga napadam, prestao je da se brani tj. da me udara. Vremenom sam i ja uvežbala da ne ronzam (bar ne onoliko), a on je prestao da me udara. Ja sam ta koja je „promenila radio stanicu“ pa se i sa zvučnika čula prijatna muzika.

U situacijama kada se mama iznervira, dete postaje još navalentnije. Kada sam u par navrata jednoj drugarici pokušala da kažem da ona treba da se menja i da će se time promeniti dete, ona je odgovorila da je „manem “ sa tom pozitivnom psihologijom. Meni se ovaj metod ( menjaj sebe da bi promenila dete) pokazao kao tačan u svakoj situaciji (do sada) i ma šta bio i kako ga nazivali (pozitivna psihologija ili nešto drugo) koristiću ga jer je delotvoran. Prvo – dete se ponaša kako ja želim i mislim da je ispravno, a kao drugo – ja više nemam histeričnih scena i nerviranja oko detetovih reakcija. Ne kažem da je moje dete idealno, jer smatram da ne postoji idealan čovek, ali da uspevam da koriguje one reakcije koje se meni ne sviđaju, da uspevam. Treba uvek imati na umu da dete nije naša kopija i da ne može da radi stvari baš onako kako smo mi zamislili, ali može se korigovati do granice da se pristojno ponaša i ne ugrožava druge ili da ne histeriše i sl.

Situacija 2 – Kako naš odgovor na današnje pitanje utiče na reakciju u budućnosti: Šetamo Junior i ja i on uzima kamen, veličine jajeta, i baci ga na put/kolovoz. Pošto je gust saobraćaj nisam uspela da taj kamen sklonim sa kolovoza ali sam mu rekla da to ne radi jer nekoga može da povredi. Pitao me je kako može nekoga da povredi i onda sam mu ja ispričala: “ Ti si sad taj kamen bacio na put kuda idu automobili. Neko će preći preko tog kamena i probušiti gumu, pa će onda drugi auto naleteti na njega i napraviće se totalni haos. Ko zna koliko će ljudi imati štete od toga što si ti bacio kamen na put. A možda će neko ići i u bolnicu“. Tu se naša priča o tome završila. Nisam ni mislila da će on o tome razmišljati ili da će moja priča ostaviti ikakve posledice na njega. Posle više od nedelju dana opet smo prolazili tom ulicom i Junior me je pitao: „Da li se desio neki sudar ovde?“ Zbunjeno sam mu odgovorila da ne znam. Zaćutali smo, ali me je baš kopkalo to njegovo iznenadno pitanje. Deca nikada ne pitaju gluposti. Pitala sam ga zašto pita, a on mi je idgovorio : “ Pa, da li je neko probušio gumu na onaj kamen što sam bacio na put i sad je u bolnici?“. Sledila sam se. Dete je svih tih dana razmišljalo da li je napravilo neku saobraćajnu nesreću. Grizla ga je savest zato što sam ja, prepametna mama, ispričala onu groznu priču. Sad sam morala da mu kažem da to nije tačno, da sam onu priču izmislila i da se to neće desiti, ali da on ne treba da baca kamenje na kolovoz. Morala sam da ispravljam grešku i da priznam da sam ja ta koja je pogrešila.

Od tada svaki put kada mi postavi pitanje ili uradi nešto oko čega treba da prodiskutujemo, dva puta razmislim šta i kako da mu kažem, a da to on shvati i da ne ostavi negativne posledica kasnije. Nikako ne treba nabijati detetu krivicu, jer dete sve radi potpuno čisto i bez zle namere. Dete samo nema dovoljno iskustva i treba ga vrlo pažljivo usmeriti i učiti. Slična priča je kada je moja sestra svojoj ćerki „oduzela“ dudu/cuclu i rekla da su dudu odneli golubovi, pa njena ćerka i danas, sa trinaest godina, mrzi golubove. Neke naše priče deca doživljavaju na potpuno drugačiji način (od onog kako bi mi želeli da oni shvate) i mi, odrasli i zreli (ako smo zreli) treba da pripazimo kako i na koji načim učimo decu, da to ne bi donelo štetu tom detetu kasnije.

Jedno od učenja su uverenja, koja se prenose sa generacije na generaciju. Ako smo svesni (a treba da budemo svesni) da je neko od uverenja, koja su nam naši roditelji usadili, nepotrebno (da ne kažem štetno) onda to uverenje mi, odrasli i zreli roditelji, treba da „izbrišemo“ i da ga ne „upišemo“ u naše dete. To je svesno roditeljstvo i rad na sebi.

Jako je bitno biti iskren prema sebi. Sagledati sebe i svoje reakcije, ponašanje, pa onda „modelovati“ dete. Često roditelji zamerajući svojim roditeljima na nekim „greškama“ naprave istu tu grešku ili odu u drugu krajnost pa opet pogreše. Treba shvatiti da su nas naši roditelji vaspitavali na najbolji način i sa najboljim namerama i da ako nam se nešto ne dopada možemo sada, sami menjati. Isto tako detetu treba prilaziti kao zasebnoj osobi, koju ne možemo smatrati delom sebe ili želeti da se ono ponaša baš onako kako smo zacrtali (npr. da studira geografiju jer mi želimo da studira geografiju). Korekcije na vama – dovešće korekcija na detetu, ali je dete odvojena osoba i ima svoja iskustva i živi u drugom vremenu i ima svoja shvatanja i želje i mogućnosti. O ovom već postoji tekst – Volite svoju decu, ne uništavajte ih, pa o ovoj temi neću sada pisati. Hoću da kažem da dok je dete malo lakše ćete ispraviti neka „neprimerena ponašanja“, ujedno ćete na detetu videti kako se vi ponašate ( pa ćete moći i sebe da korigujete), ali nećete moći da napravite svoju kopiju ili da od deteta napravite marionetu.

Između prirodnog i svesnog roditeljstva biram oba, ali u onoj meri u kojoj moje unutrašnje Ja oseća da je prava mera. Detetu prilazim osećajima, a ne spoljnim faktorima i „da li će se to svideti komšinici Persi“. Tuđa mišljenja i savete saslušam, ali ih se ne držim striktno jer za moje dete sam ja „radio stanica“ i ako želim da slušam Jazz, ja to moram da podesim na skali ( a ako se to Persi ne sviđa neka slobodno na svojoj skali podesi narodnjake). Između majke i deteta postoji prirodna veza koju majka treba da neguje…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *