By   1. aprila 2016.

Ideju da dete odvedem u pozorište dobila sam kada je Junior čuvši zvuk klavira u hodniku vrtića poskočio i uzviknuo „patkica!!!“. U vrtić dolazi glumačka trupa i drži kratke predstave prilagođene uzrastu dece. Prvu predstavu Junior je gledao u vrtiću i po rečima vaspitačice bio je oduševljen i ispratio je celu predstavu (bez problema). Ovo oduševljenje zvukom klavira me je „poguralo“ da se raspitam o dečijim predstavama u Novom Sadu.

Nije baš lako pronaći predstavu za decu. Pozorište mladih daje predstave, ali je problem kupiti karte ( više od mesec dana u napred treba rezervisati), a i nisu sve predstave prilagođene za „njamlađi“ uzrast. Ne bih želela da odvedem dete pa da se pojavom vuka ili neke druge „strašne“ životinje uplaši. Prisustvovala sam predstavi na otvorenom gde, kada se pojavio vuk ( u predstavi Crvenkapa), većina dece je počela da plače i doziva majke – to je bilo strašno. Ni na kraj pameti mi tada nije bilo da se deca toliko užive u predstavu i da im vuk, koji uopšte nije strašan ( pristojna lutka, jer je lutkarsko pozorište) napravi toliku pometnju. E baš zato sam pažljivo birala gde ćemo prvo ići. Dok smo čekali predstavu u „pravom“ pozorištu, iskoristili smo vreme da pogledamo predstavu u Pozorištancetu Vragolani. Najobičniji prostor-lokal, koji su maštovito sredili i pretvorili u pozorište. Jedina zamerka je bila što nas je bilo previše pa je bilo zagušljivo. Predstava „Misterija pečata vesele pošte“.  Glumcima svaka čast. Odavno nisam bila u pozorištu pa sam bila sva ushićena, bez obzira što je predstava za decu.

Junior je bio primeran. Jedini problem nam je bio što nas je komšinica ( naša velika ljubav) Nena ostavila. Rasplakala se čim je videla Tvoricu Cicu. Junior je svakih par minuta pitao „gde je Nena?“. Ostali smo do kraja. Pred kraj se penjao na stolicu, ali je pratio pozorište. Bitno da nije plakao, da nije tražio da piški, da ide napolje i sl. Na kraju, iskusni glumci, pozvali su svu decu na pozornicu i tamo su veselo đuskali. Junior me je ostavio i otišao sa decom – to mi je bio znak da mu se svidelo i da ćemo ići opet.

Konačno je došao dan kada idemo u „pravo“ pozotište. Imala sam veću tremu od glumaca. Stigli smo ranije, ali smo morali da uđemo u pozorište. Junior nije hteo da izađe, svidelo mu se predvorje. Ipak smo prošetali i došli 15-tak minta pre same predstave.

Gledali smo „Ko je rekao „mjau“?“. Predstava traje oko pola sata i malo je reći da je odlična. Scena perfektna, glumci odlični. Raspevani i razigrani, ni malo dosadno ni malo dugačko, baš kako treba. Učili smo boje i životinje. Nemam ni jednu zamerku. Dete sam držala u krilu jer je nizak, a baš ispred nas su sele tri žene. Sve ostalo je bilo fantastično.

Ko-je-rekao-mjau-01

Ko-je-rekao-mjau-07

 

 

 

 

 

 

Pre samog odlaska u pozorište pričala sam sa roditeljima male dece i dobila potpuno različite odgovore na pitanje „kada je pravo vreme da se dete vodi u pozorište“. Shvatila sam da dosta zavisi od deteta, ali i od predstave. Ima dece koja ne mogu da se umire i njih i ne treba voditi u pozorište. Ima predstava koje su deci od dve godine dosadne, jer su za veću decu, tako da i to može da predstavlja problem. Mi smo išli da „probamo“ i ispostavilo se da smo „zreli“ za pozorište. Čim saznamo za neku novu predstavu za decu oko tri godine ići ćemo opet.

Fotografije sam preuzela sa sajta www.pozoristemladih.co.rs

Dragi glumci, hvala vam za divno provedeno veče!

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *