By   9. februara 2016.

Jednom davno bila sam kod prijateljice na ručku. Postavila je sto i postavila svoju dvogodišnju devojčicu da sedi pored mene. Pvo što mi je bilo čudno je to da dete nije nahranila, nego joj je postavila zaseban tanjir – isti kao i za sve nas, ostale. A onda, moram priznati bila sam po malo zgrožena, dete je počelo da prosipa – dvogodišnjaci više prospu nego što pojedu.

Dete se zaista trudilo, ali malo je prosipala iz kašike, a malo iz tanjira – ne znam da li je uopte nešto pojela. Više puta sam pomislila : „ma daj, nahrani to dete“. Ali sam , kao pravi gost, ćutala i pazila da me dete ne polije supom ili umaže sosom.

Sada, posle mnogo godina, mom dvogodišnjaku dopuštam da jede sam. Stolnjake menjam više puta na dan. Dešavalo se da više dana za redom prospe punu šolju jogurta, po sebi, po stolu, po stolici, po podu pa čak i po meni.

Sad te razumem draga Ana. Izvini što sam mislila da grešiš. Dete mora da nauči da jede samo, ne može da nauči ako mu ne damo priliku.

razvoj vestine ishrana

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *