By   10. februara 2016.

Dok nisam imala dete nisam bila interesantna komšiluku i prolaznicima. Ljude koje sam viđala češće, pozdravljala sam uz osmeh i to je bilo sve od našeg druženja. Kada sam postala mama, postala sam interesantna prolaznicima, naročito starijim damama. Dokon svet pun životnog iskustva, pa „deli pamet“ unaokolo. Već na termin SAVET mi se diže kosa na glavi, a još od ljudi koje ne poznajem (prolaznika), plašim se da mi ista ne otpadne.

Rođena sam u prosvetarskoj porodici i naučena sam da poštujem starije. Ako mi se i ne sviđa komentar, savet ili pridika, ćutala sam i klimala glavom. Međutim, u poslednje vreme, od kako sam roditelj sve manje imam strpljenja i sve manje ćutim. Stvarno volim starije ljude, ali ima onih koji ne znaju za granicu.

Čim su počeli hladni dani Junioru sam kupila rukavice. Prošlogodišnje su male. Dugo sam tražila jer sam htela da ih „ukombinujem“ sa jaknom, kapom i rukavicama, a pri tom trebaju mi male za dvogodišnjaka.

Krećemo u šetnju i već, dok mu stavljam šal, negoduje – neće rukavice. Dobro, mislim se izaćićemo napolje pa kada oseti hladnoću tražiće i sam rukavice. Izlazimo napolje, ja mu nudim rukavice – neće. Kažem mu da ne mora, ali da ću ja da stavim svoje jer mi je hladno. Junior negoduje – ni ja da ne stavim svoje rukavice. Skidam rukavice i uporno „ronzam“ da treba oboje da stavimo rukavice da je hladno, da ćemo se smrznuti, da se Džordž, Pepin brat, razboleo jer nije imao kapu, bla, bla, bla. Potvrđuje on kako se Džordž razboleo i skida i kapu. Sad imam dva problema. Okrećem se i krećemo kući, bez kape ga nemogu voditi po hladnoći u šetnju.

Već sam i ljuta i umorna od moljakanja i uveravanja dvogodišnjaka da stavi kapu i rukavice. Smrzle su mi se ruke. Razmišljam kako će se Junior razboleti gologlav i bez rukavica. Nekako uspem da mu stavim kapu na glavu, kad nam u susret stiže starija žena: “ A gde su rukavice mama? Detetu je hladno! Ako nemaš rukavice trebala si mu ih kupiti!“

Mrak na oči.ljutina_2

Kako ostati smiren?! Isto kao kad dete zaplače na ulici , a prolaznici pitaju da li je gladan! „Da gladan je. Namerno mu ne dam da jede!“ Kao da sam retard koji izvede gladno dete.

Rekla sam „ljubaznoj“ prolaznici da gleda svoja posla. I na kraju sam se ja loše osećala zbog svega!

Druga scena je letnja. Junior u belom šorcu i beloj majci. Izašli smo da prošetamo. Toplo je, ali trudimo se da šetamo po hladovini. Malo ga nosim, malo hoda, malo ga vučem. Čas hoće vodu, čas hoće da vozi „brrr“ (bicikl na tri točka), čas ovo , čas ono. U torbi nosim: flašisu vode, kremu za sunčanje, keks, vlažne maramice, papirne maramice, presvlaku (ako se upiški, pošto smo se odvikavali od pelena) i još par ličnih stvari, a u ruci još nosim plastičnu kanticu sa „priborom za pesak“ – lopatica, grabljice i modlice. Povremeno nosim Juniora, povremeno „brrr“. Dogovaramo se da ćemo da požurimo jer prolazimo pored neasfaltiranog parkinga, em je sve prljavo od ulja, koje je iscurilo iz automobila, em nema hlada, sve smrdi na prerađeno ulje (grozno). Vučem one stvari u jednoj ruci, vučem dete u drugoj ruci. Razmišljam o sunčanici i o tome da sam trebala poneti i sebi flašu sa vodom ( ali bi u tom slučaju nosila u torbi oko 3 kg). Psujem Sunce, psujem leto (u sebi, naravno). Junior mi se otrgne i sedne u sred one prljavštine da bi pokupio kamenčiće. Ne znam kako mu ta prljava podloga od kmenja, zemlje, ulja i svega i svačega nije bila vruća, na onih +35°C?

Mrak na oči.

Spuštam sve stvari. Podižem Juniora, koji, naravno, negoduje. Pokušavam da mu objasnim da ne treba da se zadržavamo na suncu, da ne treba da dira prljavo kamenje, da ćemo vrlo brzo naići na igralište pa će uzeti kamenčića koliko želi. Uzalud. Pokušavam na silu da ga odvučem sa sunca. Ne uspevam. On ima šešir, ali ja nemam – ubija me sunce.

Šljas po guzi! U tim nailazi gospodin na biciklu i dobacije mi: „a ako te neko vidi?!“. Vučem ljutito dete i kao iz puške odgovaram gospodinu: „taj što hoće da me gleda, neka dođe da mi pomogne!“

I stvarno tako mislim. ljutina_1

Odakle svakome pravo da me savetuje, da me opominje, da me upozorava? Dešava se da je dete stvarno u nevolji i da svi okreću glavu, ne vide. A meni, ako samo povisim ton odmah prete nekim ko će da me gleda!

Ti, što bi da me gledaš, dođi, gledaj me, ali mi prvo pomozi!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *