By   4. februara 2016.

Pismo čitateljke – Mama Ivana

Kad je prošao period kidanja, malih, oštrih noktića, trebalo je bebi iseći nokte prvi put.

Kao i svaka mama kupila sam kompletić za bebi nokte. Sve sam pripremila, složila kao u hiruškoj sali i nemo posmatrala. Šta sad? Makazice? Ne. Grickalica? Ne.

Kako iseći noktiće jednomesečnoj bebi? Prstići su toliko mali. Što sam duže razmišljala, to je bilo gore. Razmatrala sam šta sve može da se desi, kako mogu da je povredim. Odlučila sam da to uradim dok spava. I naravno, ruka mi je zadrhtala, Ana je povukla svoju rukicu i odsekla sam mrvicu više nego što treba.

Fascinantno je kako bebama brzo rastu nokti. I svaki put sam iznova bila u strahu. Da se stvar pogorša, čim je iole postala svesna te radnje, Ana je urlala kao da joj čupam nokte. Besna, plačna, tužna, stalno sam se pitala da li to mora tako? A Ana, baš u tom periodu, nije reagovala na pesmice o prstićima. Jedne noći sam samo o tome razmišljala i pala mi je na pamet čudna ideja. Sledeći put sam postupila po svojoj zamisli. Ana je bila zbunjena, ali nije plakala. Vremenom je naučila da uživa u toj igri. I sada, kao dvogodišnja devojčica, često traži da se tako igramo.

nokti beba

Igra je izgledala ovako:

Uzela sam vodoperivi flomaster. Svakom prstiću sam nacrtala oči, nosić i usta (realno bile su to samo tufne i jedna crtica). Svakom prstiću sam prvo prinosila ogledalce. Izmislila sam priču kako se prstići ogledaju i od noktića misle da su dugačke šiške. Hitno im je trebalo šišanje. Batalila sam bebi makazice i koristila svoje iz pribora za nokte. Omogućavale su veću preciznost. Svaku „šišku“smo uredno skupljale i zajedno bacale.

Tako je noćna mora postala naša prva pozorišna predstava.

  • Hvala Mama Ivani na ovom divnom tekstu

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *