By   15. februara 2018.

Od kraja 19. veka položaj žena u društvu se znatno promenio. Feministički pokret je izdignuo žene iako se neravnopravnost žena u odnosu na muškarce i dalje očitava na raznim društvenim nivoima, kao što je niža prosečna plata za isti posao ili manja zastupljenost u političkim strukturama…

Osnaživanje žena na društvenom nivou omogućilo je razvijanje ambicije kod žena i preuzimanje poslova koji su pre bili rezervisani za muškarce. No, to im nije olakšalo ulogu majke, a uz to, društvo nije podsticalo muškarce da preuzmu ono što se tradicionalno smatralo „ženskim poslovima“. Tako ćemo na reklamama za banke videti, recimo, uspešne menadžerke, ali nigde nećemo videti kako se veliča slika muškarca koji pegla, kuva ili čisti kupatilo.

Mnoge žene danas rade sve – odgajaju decu, vode domaćinstvo, a sve to uz redovan posao na kom moraju biti jake i uspešne jer je to ono što diktiraju vrednosti kapitalizma. I kod žena i kod muškaraca se veliča snaga nasuprot mekoći i osećajnosti koji su presudni za dobar osećaj i stvaranje bliskosti.

Promenama u društvu menjaju se porodični i partnerski odnosi. Jedan od zanimljivih primera bliskosti koje je iznedrilo savremeno društvo je: snažna žena i muškarac koji teži da ostane večiti dečak. Ovaj primer je nastao jer snažna žena muškarca podseća na dominantnu majku koja će se pobrinuti za njegove potrebe. Mada ova konstelacija nikome u celosti ne odgovara, ipak nekom „delu“ muškarca i nekom „delu“ žene odgovara i zato se održava sve dotle dok i muškarac i žena ne izađu iz svojih uloga.

Carl Gustav Jung jezgrovito je izrazio uloge u koje nas vuče podsvest samo jednom rečenicom: „Sve dok ne osvestite podsvesno, ono će upravljati vašim životom i vi ćete to nazivati sudbinom.“ Nažalost, mnogi do kraja života ostanu u ulogama koje su usvojili u porodici, s osećanjem da nisu mogli drugačije, da im je takva „sudbina“. Mnoge žene ostanu snažne i opterećene, a mnogi muškarci umrtvljeni svojom dečijom ulogom koja odaje utisak sigurnosti, a zapravo je samo zamka koja ih vodi u stagnaciju i osećaj nekompetentnosti.

No, kao što smo već spomenuli, nekom „delu“ muškarca to odgovara, i to onom dečijem delu koji zbog majčine dominantnosti ili kritičnosti nije uspeo da se razvije u sposobnog mladića, a zatim i u muškarca koji svojom unutrašnjom snagom barata slobodno. Taj njegov dečiji deo zalečen je „boljom majkom“, odnosno, partnerkom u koju se, verovatno, i zaljubio upravo zato što je tako snažna.

S druge strane, žena je ta koja „vuče sve“ (brine se o ličnomm razvoju, o tome da partnerski odnos bude u redu, da se egzistencijalni problemi na vreme rešavaju). To je tip žene kog danas vrlo često susrećemo. Na početku veze takvoj ženi takođe odgovara muškarac-dečak, jer on voli njenu snažnu stranu i tako joj daje potvrdu njene snage. Osim toga, to joj odgovara jer se uz njega oseća emotivno sigurnom (neće biti povređena njegovom potrebom za dominacijom), a uz sve to na početku veze takav odnos u njoj budi nežni majčinski osećaj kog rado naziva bezuslovnom ljubavlju. No, vremenom žena počinje da se oseća izneverenom, a neretko i iskorišćenom jer muškarac ne vidi da joj treba pomoć, kako želi da podele egzistencijalne brige ili kućne poslove.

Uloga večnog dečaka ili Petra Pana

Ni muškarcu u celoj toj priči nije dobro jer se ne razvija, ali kako je njegova uloga ipak povoljnija (ne iziskuje direktan napor), onda se lako može uljuljkati i ostati u prividnoj sigurnosti sve dok žena ne pokaže zube i ne izađe iz svoje uloge večno uvažavajuće majke.

Da bi to mogla, žena najpre mora da se usudi da reskira sliku o sebi koju je izgradila, kako pred samom sobom, tako i pred svojim partnerom. U toj slici ona je dobra, snažna i uvek spremna da pomogne.

Muškarac se veže upravo za tu sliku i sve dok žena nije spremna da rizikuje, do promene neće doći. Promenu u partnerskom odnosu uvek inicira onaj koji je više frustriran, a u ovom slučaju to je žena. Iz ovog obrasca nije moguće izaći bez konflikta, i to ne jednog, nego niza u kom žena direktno i jasno izgovara ono što je povređuje i ljuti. Njeno izražavanje osećanja i prestanak delovanja u skladu sa starom ulogom (snažna, dobra pomagačica) razočaraće muškarca, a to razočaranje je upravo ono što mu treba da bi izašao iz svoje dečije uloge.

Treba uzeti u obzir da se izlazak iz dečije uloge neće dogoditi kod svih. Neki muškarci neće biti spremni da vide „lošu“ sliku sebe u kojoj su inertni, nezreli ili egoistični, ali će se zato vrlo lako vezati za „lošu“ sliku žene u kojoj ona večno prigovara, kritikuje i žali se.

Kod nekih parova će izlazak iz ovog obrasca značiti prekid veze, a kod nekih će biti drugačije – muškarac će na svojoj koži osetiti koliko je nestvarna sigurnost u koju se uljuljkao i počeće da se oslanja na sebe i svoju snagu.

Nekim muškarcima je uloga večnog dečaka ili Petra Pana, nažalost, suviše slatka da bi joj odoleli pa menjaju partnerku čim osete da ona želi da ih „prevaspita“ ili da ih suočava s frustracijama s kojima se mogu nositi jedino ako preuzmu odgovornosti odrasle osobe. No, čak i ako izlazak iz naučenih uloga vodi prema prekidu, to je rizik koji se isplati jer se nakon dugogodišnjeg ostajanja u ovim ulogama žena počne osećati potrošenom i iskorišćenom, a muškarac, zbog inercije i nerazvijanja svojih kompetencija, tone u osećanje manje vrednosti.

Ostajanje u naučenim ulogama predstavlja siguran gubitak, ali ne spoljašnji (gubitak odnosa), nego unutrašnji (gubitak onog dela sebe koji je suprotan naučenoj ulozi i koji teži da se izrazi). Kod snažne žene taj deo je nežna, meka ličnost koja se može pokazati jedino onda kad se žena može osloniti na nekoga i osećati se bezbrižno. Kod muškarca-dečaka taj deo je samouveren, kompetentan muškarac koji će rado biti oslonac i voditi život u pravcu koji mu se sviđa i koji ga čini živim.

Uloge „snažna žena i muškarac-dečak“ imaju puno različitih varijacija. Muškarac nije uvijek inertan, on može biti i pun inicijative i odavati utisak čvrste, samouverene osobe, ali istovremeno biti izgubljen u svojim nerealističnim idejama zato što je u porodici bio suviše zaštićen, jer mu se, dok je bio dete, previše pomagalo umesto da je bio pušten da se trudi, greši i razvija svoju snalažljivost. Muškarac s takvom porodičnom pričom će i u odrasloj dobi imati osećaj da može da se „igra“, kako ima prostora da pokuša razne varijante, a ako ne uspe – neko će mu uvek pomoći.

Snažna žena, pak, često dolazi iz sasvim drugačijih porodičnih okolnosti i savršeno se uklapa u ulogu one koja će pomoći. Žena koja nije imala pomoć i podršku u porodici, a ipak se izborila i razvila u snažnu osobu, najčešće u sebi ima jaku potrebu za dokazivanjem i sklona je zaštitnički da se odnosi prema drugima upravo zato što je i sama u porodici bila nezaštićena pa ranjivost nije naučila da prepoznaje u sebi, nego je na nju osetljiva kad je naslućuje u drugima.

Sličnosti i razlike muškaraca i žena

Postoje i druge varijacije, na primer: muškarac koji je u porodici stalno bio sputavan i u senci autoritativnog oca, kad odraste teži da dokaže svoju sposobnost, ali sebe istovremeno nesvesno sabotira i tako potvrđuje unapred utvrđeno uverenje da nije sposoban, ili pak snažna žena koja je u porodici naučila da vredi jedino kad je snažna i kad neprestano radi, a njene slabosti su tretirane kao sramotne i zbog njih su je odbacivali.

Kakve god bile varijacije uloga „snažna žena i muškarac-dečak“ – na ženi je da otkrije i upozna sebe u svojoj slabosti i ranjivosti, a na muškarcu je da razvije snagu i samostalnost. To nije jednostavan proces i lako je uplesti se u zamku u kojoj se od partnera traži ono što on ili ona ne može da da.

Snažnoj ženi je potrebno da muškarac primeti kako joj je teško i da joj pomogne, ali kako je on predugo u svojoj ulozi u kojoj je orijentisan na to da je on taj kome se pomaže – ona to od njega neće dobiti. Muškarcu-dečaku je potrebno da žena veruje u njega, da u njemu vidi snažnog, kompetentnog muškarca koji će svašta da postigne, ali žena mu to ne može dati jer njegovo ponašanje i rezultati koje (ne)postiže nisu u skladu s tom slikom.

I u jednom i u drugom slučaju postoji potreba da drugi vidi ono što oni sami kod sebe tek treba da otkriju. No, samo onda kad žena upozna slabu i ranjivu sebe (radi sebe, radi svog boljeg, senzibilnijeg osećanja života) i kad muškarac upozna snažnog sebe (radi sebe, radi svog boljeg, stabilnijeg osećanja života), moći će se upoznavati van svojih uloga i nastaviti da grade svoj odnos u ravnopravnosti.

Uopšteno gledano, možemo reći da su savremene žene sustigle muškarce i dokazale i sebi i drugima da po intelektualnim i poslovnim sposobnostima mogu parirati muškarcima, ali muškarci nisu pokazali da su u stanju da odustanu od svoje naučene uloge u kojoj im se povlađuje, iako više ne nose teret hranitelja porodice. Trenutno su društveni trendovi takvi da žene postaju grublje, kompetitivnije pa partnerski i porodični odnosi pate zbog nedostatka mekoće i nežnosti koje čine dom.

U nekim porodicama ili vezama partneri uspevaju da osveste svoje nezadovoljstvo i shvate kako je izgradnja ugodnog emotivnog stanja nešto esencijalno i da se neće stvoriti samo od sebe, nego da treba zajedno da se orijentišu na to da ga stvore. Neke porodice pronađu način da idu u tom pravcu iako im društvena atmosfera ne ide u prilog.

Još i kad žena i muškarac rade na tome da imaju decu a jedva stignu da se dogovore oko svakodnevnih obaveza – ostaje im vrlo malo vremena kada mogu da se posvete razgovoru o njima i njihovom odnosu, tako da je neizraženih osećanja previše – toga ima u većini porodica kao nečega što se stalno povlači i dodatno otežava funkcionisanje… Jedini lek u ovim situacijama je što više zajedničkih, porodičnih aktivnosti i negovanje otvorene, iskrene komunikacije kad god je to moguće.

Žene i muškarci se u osnovi razlikuju – različita im je fiziologija mozga, hormonalno funkcionisanje, a i vaspitne mere u detinjstvu su za većinu muškaraca i žena bile različite. Te različitosti ostaju, samo je pitanje u kojoj ćemo se meri na njih orijentisati kao na crtu razdvajanja, a koliko smo spremni uvažavati razlike među nama i međusobno se, u svim tim različitostima, povezivati i ­ dopunjavati.

Stalno isticanje razlika između muškaraca i žena vodi samo odvajanju i izgradnji stereotipa. Osim što su različiti, muškarci i žene su takođe i vrlo slični samim tim što su ljudi – spajaju ih osećanja, razmena mišljenja, komunikacija telom. Imamo mnogo više sličnosti nego razlika! Dubljim razumevanjem svojih i partnerovih emotivnih potreba i motiva koji stoje iza različitih odluka i ponašanja možemo se upoznavati kao ljudi, a ne samo kao muškarci i žene. Samim tim, partnerstvo i bliskost postaju put za upoznavanje celovite ljudske prirode.

Tomica Šćavina

izvor: lovesensa.rs

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *