By   23. februara 2016.

Tanani mehanizam između majke i deteta podešava, niko drugi, nego priroda. Sećam se da sam u trudnoći imala par neprijatnih situacija i tada je celo moje telo, pa i beba u njemu poigravalo. Kada bih bila nervozna ili umorna i dete je delovalo nervozno. Isto se dešavalo posle porođaja. Uvek kada sam bila nervozna, dete je plakalo. Umorna mama – nervozno dete. Zadovoljna mama – zadovoljno dete!

umor

 

Verovatno da ima onih majki koje uspeju da se i pored malog deteta odmore. Verovatno ima i onih koje nisu 100% svog vremena sa detetom. Verovatno ima vrlo uspešnih majki, koje i pored malog deteta „uspešno grade karijeru“. Jedno sam sigurna, sve one imaju nekoga ko im čuva decu. Svako se snašao kako je mogao.

 

Od uvek imam „lak san“ – ja sam od onih mama koje se bude i ako beba uzdahne. Jedno oko mi je stalno „na detetu“. I ako sam sve prepreke, opasne predmete, nestabilne predmete i slično uklonila, ipak moram da pazim, jer dečije ideje su nepresušne. Dobro je, mada naporno, što me prati u stopu. Ako kuvam, on je samnom u kuhinji. Dešavalo se da jednom rukom prenosim vrelu šerpu, sa ručkom, a nogom dete udaljavam od te šerpe. Kao balerina! Upravo ta „preterana“ pažnja ili 100% pažnja-24 časa-7 dana u nedelji dovodi do premora. Prvih dana po rođenju sve je novo i preovladava strah, mislim da tih dana nisam osećala toliki premor, jer je uzbuđenje bilo ogromno. Adrenalin je uradio svoje. Kasnije kao i kod svih ostalih materijala dolazi do premora.

Nedovoljno sna i previše obaveza, naročito, ako uz to postoji još i neko ke će da pridikuje (zbog neuspelog ručka, neurednog stana ili neopranog veša) dolazi do nervoze. Ne znam ni jednog čoveka koji je dobro raspoložen kada je umoran. Čini mi se da organizam kada je umoran odbacuje sve – i informacije i ljubav i hranu, jedino bi prihvatio odmor. Ako nema mogućnosti da se odmoti telo (tj. čovek) postaje razdtražljivo, svadljivo, nervozno.

Ne znam kojim čulom, ali znam da beba i malo dete uvek osete kada je mama nervozna. Uvek kada sam bila premorena i nervozna jer ne mogu ni da sednem, moj sin je ili počinjao da plače ili postajao nepodnošljivo tvrdoglav, nevaljao ili nešto slično. Imala sam utisak da pokušava da me još više iznervira, umori, uništi. Upadali smo u „začarani krug“ iz koga nisam mogla da nađem izlaz. On bi počinjao sa preteranim zahtevima, ja bih osećala sve veći pritisak, počinjala bih da vičem, ona da palče, ja da histerišem i tako dok ne počnem i ja da plačem. Sećam se da sam jednom počela da vičem: „sklonite ga od mene!“. Možda sam tada doživela nervni slom. Otišla sam u sobu i samo 5 minuta legla. Pokajala sam se i vratila kod deteta. Tih 5 minuta, disala sam „punim plućima“, i ako je dete plakalo u dnevnoj sobi, mene je smirilo. Znala sam da nemam puno vremena, ali 5 minuta je bilo dovoljno da „napunim baterije“ toliko da mogu da se vratim na svojim nogama do deteta. Kada sam mu prišla i uzela ga smirio se i on.

meditacija

Meditacija mi pomaže uvek kada je „pozovem u pomoć“. U trudnoći sam, na žalost, prestala sa meditacijama, jer sam koristila lekove od kojih mi se stalno spavalo. U poslednje vreme sve češće meditiram i vidim da ima efekta na odnos između deteta i mene. Nadam se da ćemo vremenom zajedno meditirati i da više nikad neću povisiti ton na svoje dete.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *