By   9. novembra 2017.

Sinoć dok sam prala zube, pred spavanje neke misli su mi se vrzmale po glavi. Um se ne gasi, sve dok ga ne uvežbmo da ćuti. Po nekad je dobro da ćuti, a po nekad nas dovede do rešenja. Razmišljam kako mi je skoro svaki bivši poslodava ostao dužan novac. Jedan je ostao celu platu, jedan više od četiri plate, jednog sam molila godinu dana posle isteka ugovora da mi plati i tako.

„Pa, ako ćemo iskreno, nisi ni zaslužila da ti Pera plati. Toliko si se zezala na tom poslu da dobro što nije tražio da ti njemu platiš. Mada, posao je bio obavljen i to profesionalno i uvek je sve bilo gotovo na vreme. Ali ipak, nisi se ni umorila. Za novac se treba umoriti. Ti si tamo išla kao na druženje. Bre, dobra ekipa, kao žurka i to svaki dan, i još tražiš pare. Ali dobra ekipa, vredna ekipa, baš smo dobro radili. Dolazila sam i nedeljom da uradim šta je trebalo. Nije to mala stvar projekti, papiri, gradilišta. Ozbiljne su to stvari. On je imao poverenja jer je znao da će sve biti na vreme i pod konac. Velika je to odgovornost. Pa kakv je to onda čovek, da ti ne plati više od četiri plate? Majku mu pa i Đoka ti je ostao dužan, a toliko si se trudila. A bilo ti je lepo. Sama si se organizovala i četiri firme si vodila za Đoku i ako ti to nije struka. Projekti posle posla, a četiri firme papirologija pre podne. Trči tamo, trči vamo, i kurir i sekretarica i arhitekta, sve sam mu bila. Pa kakvi su to ljudi? Zašto mi se to stalno dešava? Stalno naletim na nekog lošeg poslodavca i ostanem bez plate? A možda je nisam ni zaslužila? Da budemo jasni nisam se ni oznojila za taj dinar. Ali zašto stalno omalovažaš svoj rad? Dušo moja problem je u tebi! Jesi li se trudila? Jesam. Jesi li bila tačna i precizna? Jesam. Jesi li bila poštena? Jesam. Zašto onda misliš da ne zaslužuješ taj novac?!?!“

Pogledala sam se u ogledalo i ostala bez teksta. Više se nije čuo ni jedan glas u mojoj glavi, samo kapanje pene iz usta u lavabo. Čekala sam odgovor. Problem nije ni u Peri, ni u Đoki, problem je u meni u mojoj glavi u mom odnosu prema sebi u mojim uverenjima. Posle toliko godina shvatam da imam pogrešno uverenje.

Većina nas misli tj ima uverenje da je rad nešto gde se treba oznojiti i dobro pomučiti. Mislimo da se plaća samo ono kada posle osam (ili više) sati dođemo kući ugnjavljeni, izmoreni i poniženi. Posao koji volim ne zahteva težak rad. Posao koji je baš za mene je nešto u čemu uživam i nešto čemu se radujem i nije mi teško da ga obavljam i nedeljom. Uverenje da se samo kapljice znoja i maltretiranje plaćaju me je dovelo do mišljenja da nisam zaslužila platu tj novac koji mi duguju bivši poslodavci.

Uverenja su pretpostavke, koje imamo o sebi ili drugima. Uverenja nisu stvarnost, ali mi mislimo da jesu. Uverenja mogu biti korisna, ali isto tako, kao u ovom mom primeru, mogu biti vrlo štetna.

Neka uverenja su nam usadili roditelji. Recimo ako su vam stalno govorili da ste glupi vi ćete i sami misliti da ste glupi. Naši roditelji često nemaju dovoljno poverenja u svoju decu. Recimo ja sam arhitekta, ali moji roditelji nikada ne bi dozvolili da ima ja prjektujem kuću. Nije to iz zlobe ili neke želje da me omalovaže, oni nemaju poverenja u mene – kako ja, njihovo malo dete, da budem arhitekta ili bilo šta ozbiljno ili bilo ko sposoban? Kako mislite, dragi roditelji, da ja imam poverenja u sebe, ako vi nemate poverenja u mene? Vi ste me vaspitali!  Po nekad je bolje bilo podržati dete i u pogrešnom pravcu, nego mu „poseći krila“. Upravo zato detetu ne treba govoriti da nije dobro, da nije lepo, vredno, pametno ili nešto treće. Uverenja se grade ceo život, ali najvažnija su ona uverenja koja nam usade roditelji.

Naravno da će dete nekad pogrešiti. Ajde sada uzmite olovku u levu ruku i pišite! I?! Šta je sad, ne može?! Morate vežbati. Naravno. Tako i dete mora da vežba i baš zato ga nemojte sputavati i obeshrabriti. Pomozite mu. I ako hiljadu puta pogreši ispravite ga, nemojte ga kinjiti i reći da nije sposobno.

Neka uverenja se „vuku“ generacijama, neka su tu jer smo rođeni baš ovde, a ne negde drugde. Uverenja je lako usaditi, ali ih nije lako obrisati ili zameniti. Jako je teško da čovek koji misli da ne vredi i da je glup ili da nije dobar, pomeni uverenje i počne da poštuje sebe, da počne da vrednuje svoj rad. Nemojte da nam deca kada postanu ljudi ispravljaju naše današnje propuste zato što nas je šef javno uvredio ili nam je plata mala, umorni smo, nezadovoljni i mi sami imamo nepotrebna uverenja. Generacija koju vaspitavamo treba da bude bolja od nas, sa manje nepotrebnih uverenja, sa više ljubavi.

Svaki dan recite svom detetu:

Volim te!

Ti si vredan, pametan i dobar!

Ti si izuzetno biće puno ljubavi i ja sam baš takvog sina/ćerku želela!

Greške se daju ispraviti i ti ćeš se truditi da ih ispraviš!

Mislite svaki dan o vašim nepotrebnim uverenjima i nemojte ih posejati kod vaše dece. Ako mislite da se hleb zarađuje jedino kopajući jame, onda će i vaše dete jedino kopajući jame moći da zaradi za hleb. Ako mislite da vam je izobilje prirodno stanje, vaše dete će živeti u izobilju. Na kraju krajeva ništa vas ne košta da mu ne prenosite svoje strahove i ideje. Ne govorite detetu: svi su muškarci isti ili u Srbiji se ne može živeti ili nema posla ili škola ne vredi. To su uverenja, koja su danas u Srbiji na delu – to smo mislili sad to živimo. Znam, sad ćete mi reći „kako da živim obilje kada nemam ni račune da paltim?“ Pokušajte. Pokušajte da svojoj deci ne usađujete ta uverenja. Vi ili živite i dalje sa tim uverenjima ili se potrudite da ih obrišete, ali svojoj deci ih nemojte servirati.

One Comment on “Uverenja roditelja i deca

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *