By   16. marta 2016.

Volim da posmatram ljude, situacije, prostore i sve ono što čini život. Kao opomena me prate reči arhitekte Le Korbizijea „oči koje ne vide“, pa se trudim, da kada mi je već Bog dao oči i vidim. Najviše od svega volim da posmatram svoje dete. Toliko toga sam naučila o sebi posmatrajući njega.

Jednog dana Junior je uzeo telefon, mobilni, i počeo da viče. Još uvek nije govorio, samo je „puštao zvuke“ ili mrmljao, ali je uporno vikao. U novoj situaciji se nisam odmah snašla, pa sam ga pustila da vidim kuda to ide! Dok sam ga gledala shvatila sam da sam to ja! Shvatila sam da kada pričam preko telefona, šetam (u ukrug) i vičem. Inače govorim glasno i jasno, tako da komšiluk vrlo dobro zna moje mišljenje i stavove, ali me je ova scena šokirala i nasmejala. Dete savršeno kopira roditelje. Dete uči pokrete, mimiku, izgovor, sve. Gledajte dete videćete sebe.

ogledalo2

Kada sam shvatila da Junior čim nešto nije po njeovom podigne ruku i klepi me, uz vrlo namrgođeno bebeće lice, shvatila sam da treba da se zaustavim. Rukom i pljuskom se ne rešavaju problemi! Rukom i pljuskom se dete uči da i ono na isti način dolazi do željenog cilja. Onda sam promenila taktiku. Pucam u sebi, ali ne odustajem. Trudim se da „govorim tiho i nosim psa sa sobom“, ali kao i u crtanom, pas često ode i ostanem vrlo sama i vrlo nervozna. Shvatila sam da je kod dece najbitnije da su roditelji strpljivi. Nije moguće u svim situacijama biti smiren, strpljiv, razuman…. ima i onih trenutaka kada roditelju „pukne film“, ali roditelj je u svakom momentu roditelj. Roditelj je u svakom momentu u groplanu. Dete gleda i kako to izgleda kada „pukne film“. Dete je uključena kamera, koja svaki detalja pažljivo snimi i kasnije reprodukuje.

Jedan dan moje dete prstićem nešto nabada na stolnjaku i onda stavlja prstić u usta. Ja u čudu. Nikako da ukapiram šta radi. Ta radnja mi nije ličila ni na jednu poznatu radnju. Gleda me, smeje se i liže prstić! Nastavim da radim. Sečem hleb, sa kog padaju semenke, koje ja „nabodem“ prstom i stavim u usta. Kad sam to uradila, shvatila sam šta moje dete radi. To mi je užasno ružna navika, ali toliko volim susam da ne mogu da se suzdržim. Junior nije shvatio da ja prikupljam susam, nego je po čistom stolnjaku „nabadao“, misleći da to tako treba! Pokazala sam mu šta radim (mada sam rekla još kad sam bila trudna da ću sa tom navikom prekinuti) sad zajeno vrebamo semenčice.

ogledalo 3Sve ono šte želim da menjam na njemu, menjam na sebi. Nekih gestova nisam ni svesna, ali kad ih vidim na njemu, jasno mi je „da sam to ja“. Jedino postoji mala začkoljica, dete ima dva roditelja i mogu da menjam samo ono što sam mu ja „dala“, onu drugu polovinu mora da menja tata.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *